Просветни гласник

570

КАРЛКТЕРНЕ СЛИКЕ

ПЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

5 По што му је најпосло исаало за руком, да умири целу католичку Франдуску, није он заборавио ни своје старе друрове по вери, који су се због његовог нреласка у католицизам јако били забринули. Ои издаде (1598 год.) едикат у Нанту, којим је иротестантима дозвољено да слободно могу своју вару иеповедати. Они су могли подизати школе, цримати се у државну службу и добили су неке сигурне заштите. Католички савет дуго се противио да овај едикат нризна, но најпосле Хенрихова добросрдачност учини те попустише. Оад је свима силама радио, да се земљи осигура благостање. Он укиде сувишан број војске, и за необрађена поља нареди да се обра!;ују, Овоју земљу очисти од разбојника, који су се за време унутрашњих немнра јако били намножили. Оељацима, који су за време рата јако осиротели били, опросги непокупљену порезу. Још и сад се сељаци врло радо секају ових краљевих речи : „Ја желим, да сваки сељак бар недељом има петла у лонцу"! Оиољашност Хенрихова била је врло проста. Он је носио један сив канут без икаквих знакова и подсмевао се онима, који су се задуживали за одело. Шта више он забрани да се злато и сребро носи на хаљинама. Да би у својој земљп задржао што више новаца, којп су за куповину свилених есиапа у стране земље одношени, заповеди он да се дудова дрва расађују, да се гаје свилене бубе и да се производи свила. Трговину је потпомагао » на све могуће начине, укинуо је ђумруке, нроконавао реке, иравио нутове. Његов ратни друг, министар Оили нотпомагао га је у свему. И Хенрих ј е заслуживао да има таког пријатеља. Оили се никад није нонизио до удварача, већ је увек говорио и радио као слободоуман човек. Хенрпх се често љутио, кад га је Сили за што год кудио. Али он се брзо и одљути, јер је његово поверење и иријатељство све више расло. Кад је краљ

леној, али властољубивој Хенријети, био нанисао једно писмо и изјавиожељу о њиховом прстеновању, па то показао Силију, овај узе то нисмено и нодера га. „Јеси ли ти нри себи" ? викну Хенрих. „ Дај Воже, да сам ја једини у Француској" ! одговори овај. Један нут му је Сили због једног неумесног иоступка чинио тако тешке примедбе да је краљ љутито скочио и полазећи рекао: „То је доиста несносан човек; он ништа ие воли него да ми нркоси и куди све, што ја хоћу. Али тако ми Бога, намораћу га да ме слуша и за четрнаест дана пећу га видети" ! Другог дана око седам сахата Сили, који је већ од три сахата радио за свога краља, чу да неко куца на врата. — „Ко је то" ? вибну он. „Краљ" ! и Хенрих уђе унутра, загрли свога иријатеља и рече : „Ако ми ви никад више не би протавречили, ја бих мислио, да ме ви више не волите"! Један нут је Хенриху дошао шиансви посланик. Кад је угаао увутра, нагаао је краља где иузи четвороношке и носи на леђима свога малога сина. Он баци један поглед на њега и запита : „Госнодине, имате лн и ви деце" ? ./Имам, госнодару" ! одговори Шпанац. „Сад, ви ћете ми већ дозволити да довршим своје јахање" ! Такојекраљ чииио оно што и сваки отац, не заборављајући никад своје краљевске дужносги. 6 Многи његови поданици нису га волели снолико колико он бих . Они су увек сумњали, да ои није никад био никакав прави католик. Нантски едикат био је увек згодан заклон за нанадај, за јеретиштво. Духовници, нарочито Језујити, нису пропугатали ни једну прилику да нротив краља гаире и одржавају мржњу. Већ 1594: године један Фанатичан католик хтео га је убити у његовој соби, али га је само ранио у усну. Тада ухватише више завереника нротив његовог живота. Ово јако ожалоети краља, који је иначе био често весео, и мучило га је тешким слутњама. Кра-