Просветни гласник

КАРАКТ ЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ 0Г1ШТЕ ИСТОРИЈЕ

569

људима, које је називао својом мидом децом. Дедога дана играо се он са псима и иаиагајима. Док је живео овај "Хенрих III дакомислени, херцег Хенрих Гизо основа такозвану свету лшу (савез) од Фанатичвих катодика, која је имала задатак, да истреби све Хугеноте и да попне на престо породицу Гиза За ову цељ удружише се Хенрнх Гизо и шнански краљ Филигг, дишише краљицу (матер) њеног уплива на вдаду и узбунише цео Париз против краља. Тада се охрабри Хенрих III и зановеди да се херцег Гизо убије. Због тога се направи општи устанак католика. Хенрих је морао побећи краљу Наварском и удружити се с њиме, да освоји своју престоницу. Но у замку св. Клуда убије га мучки један доминикански калуђер (Климента) и Хенрих IV од Наваре дође па иресто као ирви Бурбон. Али Хенрих IV морао је извојевати нресто, јер цела католичка лига, коју је предводио Херцег од Мајене, брат убијеног херцега Гиза, стајала је иротив њега. Херцег од Мајене био је разуман и храбар, пли је волео раскошан живот. С тога је папа умесно приметио : „Беарне мора победити, јер њему треба уираво тодико да спава, колико херцегу од Мајене да руча". И доиста је Хенрих био врло радљив човек. Устајао је рано око, четири сахата, надгдедао је све сам, решавао је све брзо и сигурно, а у битци упоређивали су га његови непријатељи са орлом. Кад се код Ивра сукобио са Мајеновом војском и рано из јутра распоредио своје трупе, паде он на кодена и мољашо се Богу, да му место победе да смрт, ако у напред зна, да ће он рђав краљ постати. Сви војници купали су се у сузама и осећади су, да им је такав вођа двоструку храброст улио. Из свију грла заори се : „да живи краљ Хенрих IV" ! По том пројури он вигае нута кроз редове и држаше војсци прекрасан говор, који је закључио речима : „И ако ви

изгубите вашу заставу, онда гледајте само на моју белу перјаницу. Н>у ћете увек наћи на путу части и иобеде". И доиста он је задобио сјајну победу (14 Марта 1590) која је била још сјајнија због умерености, коју је посде исте показао. Онима, који су бегунце гонили довпкивао је : ^Чувајте Французе, а само странце гоните". Тако на бојном пољу осташе готово сви Шпанци. Заробљенике је задобио за се својим срдачним пријатељством, а херцегу од Мајене понудио је мир. Али Париз му затвори каппје. Он је могао варош приморати на предају глађу. Но он се надао, да ће иобедити великодушногаћу и с тога заповеди, да његове војсковоће и војници дају хране Парижанима. По што није хтео предузети никаква наиада, он диже опсаду. Он је све више и више уииђао, да му неће за руком испасти, да задобије љубав својих поданкка и да земљи поврати мир. На послетку на молбу многих католика и протестаната, реши се да прими католичку веру, и сад су га пустили да уђе у Париз. Многи његови најогорченији противници покорише му се и он им опрости великодушно. „Ја ћу све заборавити" узвикну он. „Бог ми је дао те сам победио, он нам не би то дао, кад не би смо заслужиди, па како не бих ја мојим поданицима опростио" ? Једном његовом најхрабријем ђенералу, који је био презадужен, одузели су повериоци све иокућство на дан његовог уласка у Парпз. Он се потужи код краља и мољаше га, да изда заповест, да му се покућство поврати. „Не", рече краљ, „своје дугове мораш платити, јер и ја плаћам моје". По том га изведе на страну и даде му неколико својих драгоцепости, да их да у залогу, докле дуг не би могао платити. Краљ и сам није имао новаца. Кад јеизашла шпанска посада, која је бранила Париз од Хенриха, рече он иосланицима: „Господо: препоручите ме вашем краљу, путујте срећно, али никадвише не долазите". I 72