Просветни гласник

576

ВаРОДНА историографија у француској

чај имали, а тиме је избегавао срџбу богова и њих и себе ради. Тако се поштовање светаца изметнуло у ееку врсту Фетишизма. Мошти су светнтеља чуване у намери да би се сачувао спомен и да би се поштовало помињање оних који су за Христа борили се и страдали; али се то чиннло и за то, што су тим моштима приписиване неке тајне моКи (као што и сама реч каже) и што су људи у њима гледали неку врсту амајлија или талисмана. Није се толико срдња светитеља очекивала, ако људи нису вршили божанске законе, колико се очекивала, ако се није вршила потребна иошта њиховим моштима. 5. Ћаво. Веровање у ђавола или сатану основано је као што се зна, на светоме писму, али су у средњем веку ђаволу дали много веће место у уображењу народном, него што га је он од старине имао. На машту необразованога народа тога времена страх од пакла и од ђавола внше је уплива вршио него љубав према Богу и падање рајско. Дрква је прпнуђена била да страхом укроћава беснога властелина и дивљачнога сељака средњега века, и с тога је у то време расипала на све стране страховите слике последњега суђења, ужасе паклене, и муке што чекају осуђене' и те је слике трпала у беседе, у побожне легенде, у слике и у скултуру саборних цркава. Само је тај страх од ђавола могао савладати обест Роберта Бавола и Фулка Црног, само је он могао да њих и сличне њима задуване баци к ногама свештениковим, да их сломи под најтежа кајања, да с њих свуче сјајно госнодско одело, па да их одене у просјачке хаљине, да их пошље у Рим или у свету земљу на хаџилук, да их наведе, да сами себе измлате бичевима. Тај је страх већ на самом самртном часу извршио толике исправке; он те, у пме кајања, подигао толике манастире и цркве. Еакоје свуда владало опште незнање, свуда су видели рутаву ђаволску руку: од ђавола су биле олује, помрачења, куге, глад. На све стране се осећао ђаво; на све стране се видео његов нечастиви траг. И калуђер у своме манастиру, и сељак који би се ноћу где на путу закаснио дрхтали су од помисли да се где с ђаволом лице у лице сусретну. Многи су говорпли да су га видели, и Рауд Глабер приповеда страх

калуђера коме је нечастиви ноћу ночео дрмати постељу. И у XVI веку моћни основалан протестантизма Мартин Лутер мишљаше једаред да види ђавола где се врзма око њега: у замку Вартбургу у Саксонији и сад показују мастилом попрскано место, где је ударпо дивит којим је Лутер на ђавола потегао. Безбројне су приче о ђаволу, како се овде или онде показао; безбројне су слике или изрази, у којима се хоће да представе страховити облици цара пакленога 1 ). У средњем је веку готово на чисто владао ђаво, и он је био силан као год у време кад је од Бога отпао: против његове силе људима су требале и толике Богородице и толики свецп да их бране. Ако изгледа да је старински политеизам на ново оживео у мноштву небеских лица, којииа су се олтари подизали, извесно је да је у овој супротпог.ти Бога и отпадника ђавола оживело старо источно веровање у биће два начела, зла и добра. 6. ПричешКе. За време средњег века догмат се о причешћу нпје мењао. Папа Никола II натерао је 1059 Беранжера из Тура који је порицао истинску суштаственост причешћа, да то своје тврђење свечано порече. Али је практика самога прпчешћа имала неких промена. Први су хришћани причешћивали се у цркви за столом уз гозбу, као што је то чинпло дванаест апостола у вече за вечером. Од четвртога века лаодикијски и хипонскп сабор забране гозбе у црквама. Причешће се стане узимати само у црквп, и картагенски сабор. 394 год., нареди да се причешће прима само на штину. До VIII или IX причешћивало се и киселим и некиселим хлебом. Од тога времена некисео хлебац се уиотребљавао за причешће само на западу, а кисео се само раздавао народу као наФора, т. ј. као освештен хлебац.

') Очајници су ое обраћали њему и својом су крвљр потписивади уговор, уступајући њему своју душу. Имају приче о архитектима, који су се њему обратили за какво тешко дедо, за подизање какве саборне цркве иди моста, који би посде постајао ђавољи мосг. Много пута би, прича се, људи и ђавода превариди, и он би месго човечанске душе морао који пут да буде задовољан и с душом пеећом иди свињском.