Просветни гласник

575

каквим особинама привлачиле себи верне и подстицале на побожност и на поклоне масу народа. У средњем је веку расуђивање или критиковање било одвећ мало развијено; лаковерност је била ванредно велика. Довољно је било, да за какве мошти неко каже да су мошти тога и тога, па да у то свак верује. Гргур из Тура у VI веку, Раул Глебер у XI и Жак де Витри у XII бележе свак за своје време јако развијену трговину са светитељским моштима. Побожност је била толико велика да и сами Раул Глабер признаје, да су и оне мошти које су биле осведочеие као лажпе, чиниле чудеса. Мошти светнтељске, којима су се поносиле дркве што су их имале, и које су чуване у златним и сребрним кпвотима, окићеним драгим камењем, обично су ироналажене услед каквог впђења, сна или каквога год другог небесног прцказања. Многе су ископане на местима где су у стара времена светитељи мучени; неке су долазиле из катакомби у Риму, одакле их је папа црквама у Француској давао ; неке су бпле поклон царев из Цариграда, места, у коме се, после Рима, највише моштију налазило. Кад је опсађивана Антиохија, једноме се попу из Марсеља приснило где је сахрањен свети Л.анциЈе. Трнов венац Христов набавио је свети Лудвик од пара Бодуена не за новце, јер би продавање било грех, него на поклон; а краљ је цару дао, опет чпсто на поклон, десет хиљада ливара. Нису све мошти тако редовним путем набављене. Врло побожни људи нису се ни мало устручавали ни да их украду за своју или за какву год другу цркву. Херменегард, архимандрит светога Михаила, 836 год, чује да је тело св. Анастасија закопано у неком випограду блпзу Каора, оде кришом на место те га ископа и однесе у своју цркву. Један поп из епархије Ремске, иалазећи се у Риму, сакрије се ноћу уцркви где се чувало тело свете Јелене, украде га и однесе у Хо-Вилије. Два духовника у Руану покушају једаред да украду мошти светога Севера, али их ода други један духовник, којему су свој план били новерили. Кад се 1028 године владика из Треиа находио у Налестини, његов сусед, владика из Меца, размишљаше

како би му украо једап клин од часног дрвета из крста његовог. Он начинн клин исти онаки какав је био онај од часног дрвета ; покуша чак и да изврши промену, али се догоди чудо, које га прокаже: из правог клина од часног дрвета почне тећи крв! Кад су Латипи освојили и почели нљачкати Цариград у време крсгашких ратова, понови и побожии људи из крсташке војске највећма су се бацили на цркве, и из њих су нокупили за разне цркве у Француској ко лобању, ко ребро, ко читаво тело светитељско. Није било довољно што су крадене кости пакојних светаца; многи су билиспособни да жнве свеце убијају, само да би сигурније дошли до њпхових моштију. Свети Ромуалдо који је основао један калуђерски ред, био је у опасности, да тога радн погине од каква калуђера. Приповедају, како је други калуђер бријући светога Гутлака, био у искушењу да га бријачицом закоље, само да би мошти његове биле осигуране за манастир. Чудиовате су се ствари догађале због поштовања моштију. Кад је 680 Еброин хтео да измами Мартнна из града Леона, који није било могућно узети, он пошље два владике и свеца, Реола и Егилберта, да му се закуну на светим моштима, како му ништа бити неће. Владике су зпале шта је наумио Ебропн и да не би пали у кривоклетсгво, они изваде мошти из кивота. Тако њихова клетва није вредила ништа, и Мартина удаве. Кад је Гпљом, држећи на свом двору Англо-Саксонца Харолда, хтео да од истога узме заклетву, да ће њега, Гиљома, узети за свога паследпика, ако сам (Харолд) постане краљем у Енглеској, он му заклетве ради поднесе само два мала кивота. Харолд је мислио, да су у кивоту неки ситни свеци, и радо пристане на тражену заклетву. Али пошто се оп заклео, кивот дигну, и испод њега се покаже читава каца пуна костпју највећпх светаца. Истом тада позна Харолд шта је учинио, п сав нобледи. Добри краљ Роберто био је тако из дна душе иобожан, да својпм васалима, кад би му се клели, није метао у кпвот праве светитељске мошти, него само голубпје јаје. Тиме је добри краљ снојим вероломним васалима уштеђивао одвише тежак грех ако би вером преврнули, што су они и одвише често оби-