Просветни гласник

НЛРОДПА ИСТОРИОГРАФИЈА У ФРАИЦЈХКОЈ 577

Дуго се причешћивало иа оба начнна, и трском се ио мало сркало освештанога вина. Године 494 папа Геласије прокуне оне који би узимали причешће, а не би уз то сркнули впна из путира. Године 1095 сабор у Клермону нареди и опет, да се одвојено узимљу тело и крв Хрпстова, ван у случају какве немоћи. По том се и то укине, и на послетку се (на западу1 нареди, да само поп може у причешћу узимати и вина и хлеба, а хришћанин да може узимати само хлеба, и у Франдуској се од тога општег правпла изузимао само краљ на дан крунисања његовог. Сабор Констанцскв од 1414, Формално проклиње хришћане који би се причешћивали н вином и хлебом, и осуђује као јерес науку „утраквиста", која је тражила причешћивање по садашаој нрактици источне цркве. У прво време хришћани су примали причешће у руку, и носили га к устима; жене су га примале па мараму; али 880 годпне сабор у Руану одлучп, да свештеник својом руком приноси причешће к устима верних, пошто јо само он имао право да се дотакне тела Хрпстова. У прво време су хрпшћанп прнмали причешће носле сваке службе. Више сабора у почетку XIII века, наређују да се хришћани причешћују три пут у години: о Божићу, о Ускрсу и о Духовпма. Сабор латрански од 1215 наређује причешће само један нут у години. Сабор тулуски од 1229 наређује на ново причешће три пут у години. У прва времена су н деца примала причешће, што је и данас обичај у цркви источној. Сабори латински у средњем веку, поименце пак сабор латрангки, допустише причешће само лицима зрелим, која су се кајањем за причешће приготовила. Век XIII је време нревелике заузетости за причешће. У то време су, што се тиче причешћа, забрањени неки обичаји који су изгледали као противни поштовању^; а ти су обичаји оили, што су гдекоји из претеране побожности узимали више пута и различито причешће, што су се прпчешћивали више пута у дану. У то време се уобпчајило подносити причешће на сјајном послужавнику. Тај је послужавник стајао у гдекојим црквама под величанственим наткриљем ако у чадору. Године 1203 кардинал Гвидо у Келну

први је прописао да се звоном оглашује, кад се подиже тело и крв Христова и кад се на улицу износи. Године 1216, услед неког виђења које се ноказало побожној жени Јулијани, Роберто, владика изЛијежа, устаиовио је у својој енархији празнпк божијиили празник свете тајне. Године 1264, услед некога чуда које се збило у Болсени, Урбан VI одобрн тај иразннк за сву западну цркву, а светп Тома Аквински нацише, том приликом, величанствену службу, од које се неке песме и сад иевају у западној цркви. У то време се збивају и велика чудеса и легеиде о нричешћу , чудо с Јеврејпном, који је уништно нричешће, а којега је причешће проказало ; чудо с мазгом што је клекла пред телом Христовпм, које је држао свети Антоније из Падове ; чудо с играчима на мосту у Утрехту, који су се подавили што своје игре пису црекинули кад је пропошено причешће. Свети Лудвик је шдео у причешћу дете, и мирно га је гледао; тако му се то чудо са свим природно чинило. 7. Вршење осталих обреда. Дуго времена се крштење вршило сомо над зрелима; касније се почело вршити и над ново рођеннма Вршнло се на три разна начина: иреливањем сипљући воду на главу крштеноме: иотаиањем, кад се онај који се крштава сав утапао у крстиопицу, и шкроиљењем, кад је ваљало крститн чнтаву гомилу. Потапање је било најобпчнијп начин. Тако је Кловиса крстио свети Реми, тако је Карло Велпки крстио "Саксонце; тако су Нормане крстили Карлови последницн. Крштеник би скипуо своје одело и огрнуо би се превесом или кошуљом ; по том би се три пут нотанао у воду, и свагда би, том приликом, енискои изговорно једно име свете тројице. Крштење преливањем дуго се времена држало само за лица која су у смртној опасности; али оно IX века оно је све већма улазило у обичај, докле није остало као јединп обичај који вреди на западу. Покрај тајне исповести, у четири ока, дуго времена је била у обичају и јавна исповест, која се вршила у прва времена ватренијега хришћанства. У XI веку Црни Фулк се исноведа јавно под притиском тешких дрекора савести; у