Просветни гласник

НАРОДНА ИСТОРИОГРАФИЈА У ФРАИЦУСКОЈ

579

ласка светога духа; у 12 сах. у сиомен распетија; у три сата, као у час Христовог издахнућа. Богомоља у шест сати из јутра није старија од XII века. То су били молитвеии часови у дану. Ноћ је исто тако била подељена на четири доба или вигилије. Молило се Богу у сумрак, у по ноћи, кад петли заиевају и у свануће. Од V века хришћани су уобичајиди да иду у цркву само у свапуће, и да тада од један пут очитају сав ред ноћних модитава. Тако се од ноћних молитава начинила јутрења. И на скоро су ноћне молитве вршили само калуђери и канонкци. Што се тиче молитве у сумрак, прве ноћне модитве, ево како је она претворила се у вечерњу, и преместида се у другу иолу дана. Вечерња се, као што јој само име каже, светковала у вече, кад би се вечерња звезда указала. У Риму се најпре уобичаји, да се та молитва врши у три сата по подне, и тај се обичај после у току VIII и IX века распростре по свему занаду. Молитве преко ноћ остаде су и читаде су се посде, као часови. 12. Звона, оргуље. У прва хришћанска времена хришћани су сазивани на модитву преко викача, који су ишди од куће до куће; или би владика за раније објавио у које ће доба бити молитва. Источна се црква дуго служила клепалима и звечкама, у које се ударало маљицом или 1 Гекићем. Та оруђа доводе на памет сличпа оруђа „гонге" у кинеским и индијским пагодама. На западу се зна тек у VI веку за звона, на истоку су сезвона уобичајила истом у IX веку. За звона се подпгоше онп високи звонвци. којв су грађени или одвојено од цркве иди су уз цркву стојећи, високо се изнад ње подизали. Звонике су моради градити све твр1,е. пошто су звона све већа и већа лиди, после су их градиди свакојака, измишљајући складно звоњење многих и различитих звона. За праћење црквених несама оргуље су уведене око VII века; године 660 папа Виталијан је одобрио употребу оргуља у црквама; годипе 757 Пипин Кратки добије величанствену оргуљу од грчкогацара Еостантина Копронима, и намести је у цркви светога Корнелија у Комппјењу.

Звона су отишла са Запада на Исток ; а оргуље су дошле с Истока на Заиад. 13. Пут на расаетије. Изгдеда да су Францишканци нрви уведи иобожни обичај да се прави литија кроз четрнаест одмора христових, еда би се веће саучешће узело у слављењу страдања његова. Изгледа, да о томе нема иомена пре XIII века; али од тога времена ночињу се цркве или гробља кититц сликама разних сцена из страдања и самога распетија Христовог. 14. Бројанице. Спомпње се, како је некакав египатски калуђер Макарије у IV веку очитао триста молитава на дан, и како је за сваку бацио са свога крила по једап од тра ста камичака, које је ту сместио. Бројанице су ушле у обичај од XI века, измишљене су да би послужиде за бројање молитава. Гиљом Малмсбуриски говори о некаквом низу драгоцепих каменова које је имала једна енглеска грофица, п приповеда, како су ти каменовн биди нанизани на узицу, и како је она пиз тај међу прстима држада, додирујући при свакој другој очитаној модитви друго зрно, да се пе би у броју помела. Људи и жене носпди су своје бројаннце у кеси или обешене о појасу; грађене су веома скупоцене од амбре, од кристала, од камена. Пошто еу доминиканци увели у обичај модитву Богородице дево, бројанице су неке остале за оченаш, а неке су нарочито грађене за Богородице дево. 15. Хаџилуци. На хаџилук се ишло највише у Јерусалим и у Гим, по том Сен-Жаку у Кампостељ, Сен-Галу у Швајцарској; светоме Гобу у Треву, тројици мудрих краљева у Келн, светоме Никоди у 11ор у У1отарипгијн, светоме Мартину у Тур. Међу Богородицама најславнија је била Богородица у Шартру, У Пнју, у Ореју, у Фурвијеру, у Гокамадуру, у Дијесу, Лаону, која је ономињада, како су три крсташа, три брата из Епа, заснади као робови у Египту, а посде се, усдед завета тој Богородици, цробудили у својој баштинн у Француској. Још је била усамљеничка Богородица у Швајцарској, снежна Богородица на врховима алпијским, Богородица помоћница у ириморју. Нраве хаџије су нутовале пешке са штаном у руца а спромашком торбом о плећима; они су каткад на коденима с кожом исеченом и изудараном шљунком, 73*