Просветни гласник

НАРОДНА ИСТОРИОГРАФИЈА У ФРАНЦУСКОЈ

није вођен рачун ; да су деди, „одлнчшш ђацима", дељене награде у књигама; и, да су иолови билн одвојени. Код казни да забележимо, да су батине укинуте. Ове што смо до сада говорили о основним школама у онште, вреди и за женске. На крају још једну примедбу. Ми смо извели оиште резултате, а опи се изводе ио веКими. С њима се дакле не каже, да другога и нема. Има га, али је у мањиии, или тачнијс да кажемо, у изузецима, И ми

675

бисмо се радовали, ако би могли завршити говор о основиим школама с речпма изаслапика за шабачки округ 1879 године, који вели: „Наша основна настава понајвише боЛује од тога што је зануШтена; али су сви услови ту, да се она живим заузимањем и надзорних власти и самих учитеља и других родољуба и нријатеља нросвете понне на ону висину, на којој стоји она и код других просвећених парода". — (Наставиће се)

НАРОДНА ИСТОРИОГРАФИЈА У ФРАНЦУСКОЈ

IV (Непг1 МагИп, Ш«1оЈге с1е Ргаисе рори1а1ге; — Оиио1, Шзкоке (1е Ргапсе, гасоп<;ее а шев реШв-еп&п ^з; — Пигиу V. Н184о1ге <1е Ргапсе; — А. Вашкаиа, Н181оГге (1е 1а сЈуШзаИоп Јгап^ајзе). В ГЛ.АВА XXXI Образованост средњеге века VI. Обичаји и празновериде

]. ј З ојнички живот 1. Ирсображај оружја. Средњовековне су ратове вршили пле.чићи. Они су рођени и васпитани били за војевање; војевање је било њихов занат и њ чхово уживање; на војевање су нх позивале несме јуначке и осмеси њпховнх госпођа. Илемић, каваљер, прво и прво је и пре свега војник. Ако би простак и ношао на војску, он би само случајно могао војевати н бити војнпк; његовоје да служи пешице, да буде иратња п послуга. Оружје је племићу раскош, нонос и сигурност. Он је једипи. како треба оружан. За нападање он има прво своје дугачко копље, ио том мач доброга кова, по том секиру, по том наџак или буздован којим крха оружје, но том ханџар мплосрђа, којим на нослетку убија оборенога непријатеља. Пешаци су имали пешачко копље или џплит, од тврда осушена дрвета 1 ), нож или јатаган, по том оружје за оацање: лук и стреле, праћку и камење.

(ЈИасхавак) Од XI 4 ) до XIII пека коњаницп ночињу иоснти нАнцир, кошуљу, Доста Лаку, Фпиу н Мпку 1 кбја Мх је обмотавала по глави И падала пм до иснод колена. Тај су панцир носили само нлемићн кошапнци, а прбсгимнје било за,бр^њено носити га. 11о том су биле рукавице и ногавице одпанцира,којесу служиле за заштиту руку и ногу. Врх напцир-кошуље носила се кацига (каска) на шпљак, која се једним превеСом спуШгала иреко носа, те и образ заклањала. На место те Лаке кацИге Дошао је позније тежи шлем ( читава кутиј^, од гвожђа, која се метала на главу, и која је за дисање имала само један отвор, заклоњен плетеном гвозденом мрежицом. На шлем су метали круну, перјаницу, крила какве грабљиве птпце, бпвоље рогове, по који пут и лик човечији. 0 врат се вешао штпт, који је имао разне облике, и према њима и разца имена. И на коња се метала цлетена гвоздепа кошуља. На скоро се пзврши у оФенсивном наоружању пешадије једна иромепа, која је за

Пешачка

копха или џилити имали су јако

раз.шчну Форму; нека су била као коса, као се- дашчице

кнра (халебарда), као гонеђи језнк, и г. д. По том је пешак носио различно оружје за тучеље, као што су : велики чекнћи, војничке канџије, лшого струке канџије од гпожђа са гвозденим куглама; канџије с оловним куглама. Немачким или швајцарским најачницима давали су после дугачки мач за две руке, писине човечије, паџак, буздоваи као звезда са многим перима, којн се за држаље привезивао гвозденим ланцем, 2 ) Про XI века ногаени су оклопи од чохе или коже, за коју су бнлн испрешизани котуровп или

од метала.