Просветни гласник

076 нлроднл

собом повукда и сдичну промену у деФенсивном наоружању коњице. Нраћка, оружје најниже врсте пешадије укида се у Француској војсци од времена светога Л.удвика. Лук се држао још много векова, али се нешак XII века већ почео да оружа арбалетом, неком јачом стрелом, којо је тетиво запињато некаквим малим чекрком. Та је стрела много јаче бацала стреле; исте су биле кратке и рањавале су много опасније. То је било страшно оружје, од којега су се и најхрабрији плашили, и сабор у Латрану од 1189 године забрањивао је употребљавати га против хришћана. Арбалетје проваљивао штитове и панцире. У XIV веку лука је скоро са свим вестало, и замењен је арбалетом. Снрам тога је и пдемић коњаник морао да промени своју онрему. Шлем гвоздени задржан је и даље, само су му дате огромне размере, јер је требао не само да штити главу, него је морао имати и јачу поставу, да би се ударци обеснажили. Место панцир-кошуље долази дебео гвозден оклоп, који је према ирегибима телесним удешен, и који све делове тела брижљиво од ударца заклања. Чак за руке су грађене рукавице од гвожђа, под којима су се нрсти могли слободно кретати. II на коњу је такође пуно гвожђа, којим му се поглавито прси и глава покривају. Седло, тешко и високо. такођеје гвоздено. Тада се без икаква преносног смисла могло рећи: наоружан од главе до пете. Да се таква коњска и човечија онрема поси, нису већ могли поднети коњи из крсташких ратова, елегантни арански и нолуарапски хатови. Морали су се за војевање употребљавати крупни коњи першеронски или сродне расе. Алн нодтаким теретом нити се могао човек нити коњ лако Ејштати. Међу тим кад се тај жив брег од ме V гедан иут забатргао, није му никакваг чешадија •) могла одолетп ; али ' коњ скрхао се в пао, све је бид^Н коњаннком. Најслабији пешак,/^ . Шнј &пи. ировући му нож кроз саста^И ^оиа и заклати га као јагње Тако су али сјајни коњаници у бојевима на Куртреју, на Креси, на *) Ово вреди само за неуређену, без организације иешадију. Напротив свака организована пешадија енглески стрелци, Фландријски грађани, итд. била је сигуриа да ће са.]омити Феудалну каваљерију.

у француск 0ј

Поатје, на Азенкур, које су поклали Фландријски и енглески сељаци. Инак ти нови оклопи на сваки начин одолевају арбалету, и средства су деФенсивна у сразмери са средствима ОФенсивним. Али од XIV века показаше се и друга нападна средства. и протнв њих је узалуд бнло правитп оклопе, па ма тако тешки били, да под собом сломе и коња и човека. То је ватрено оружје, које је тада изашло на позорницу. 2. Ватрено оружје. Артиљерија. Барут, који су познавали Византинци, Арапи, Китајци, и онај за којн су знали Марко Грк, Роџер Бекон и Алберто Велики, дуго времена није би они мало оиасан; он је више горео него што је пуцао. Арапи су га поглавито предругојачили, изнашавши начин да се пречисти салитра, која је за грађење барута употребљавана. Арапи су први ночели метати тај барут у цеви и употребљавати га за терање метака. Абу-ЈусуФ, султан марокански, опсађујући 1273 неку варош, послужпо се у оисади машинама за хитање камења, у којима је уиотребљен барут. Међу Европљаиима Флорентинци су 1325 год. лили прве топове од метала и за њих прву тапад од гвожђа. У француској видимо где се 1339 Филин VI послужпо топовима у опсадп Пуј-Гуљема а Едуардо III у онсади Камбреја. Године 1345 управници Каора начинише двадесет и четири тона за одбрану своје вароши. Године 1346 у боју на Креси ново оружје већ ирпвлачи на се пажњу историје. Енглези су у том боју уиотребпли три тона, из којих су бацали гвоздену ђулад. Фроасар уверава „даје пуцањ тога оружја чинио толико греска и хуке, да се чинило дасам Бог грми и дахоће да поломи п коње и људе". У самој ствари топовису правили више хуке него ли штете, али страх који су они бацили међу људе и коње, много је допринео поразу војске Француске. Од тог времена топови су све више улазили у употребу. Кад су Енглези137о опсађивали Сен-Мало, употребили су у тој опсади четиристотине топова. Артиљеријско оружје имало је у иочетку и облик и величину врло различиту. Биле су лубарде, са цеви доста кратком; шибе, тонови врло дугачки, и други неки који су се расклапали и склапали: у свију их је био задњи крај за иуњење и цев наиред. Из нрва су грађени од ливепа, или од кована гвожђа;