Просветни гласник

НАРОДНА ИСТОРИОГРАФИЈА У ФРАВЦУСКОЈ

679

Наредба из Русиљопа од 1503, под Кардом IX, одлучила је да се година почне 1. Јавуара. 2. Грађанско стање; ирезимена■ Све до XI века нису, тако рећи, бида у обичају презимена породична ни међу племићима ни мећу простацима. Сваки је имао само своје крштено име, и по каткад још и надимак. Феудални господари почну, по том, к своме имену додаваги име своје земље. А грађани уобичаје, да уз крштено име носе још и своје име породично или ирезиме. Сељацима се, од тог времена, иокрај њиховог крштеног имена, почне давати крш гено име њнхова оца. 3. Положај жена. Римљани су хтели, да жена остане под вечитим туторством због „своје лакоумности", и по томе, као девојка она је била под влашћу свога оца, као удата — под влашћу свога мужа; а ако би обудовела, долазила би под власт свекра, деда или рођака очиних и мужевљих. Жена ослобођена од ропства или кћи ослобођенога била је иод влашћу или свога господара или деце његове. И у потпуном узрасту, већ као мајка или баба, жена је увек сматрана као ненунолетна. Тога ради она нити је могла нродати, ни купити, ни заложиги, нити извршити какав год правни чин без свога стараоца. Временом се римски закон ублажио, те је, као по садашњем Француском закону, кћи непунолетна остајала иод стараоштвом и жена удата под влашћу мужевљом, али жена пунолетна, удата или неудата, имала је пуно право да својим добром располаже. Тако је римски закон, на послетку, свршио тиме што су жени права дата. Закони германски, а по томе стари Француски обичаји који су се из њих развили, вратили су жену, заједно са свима лицима која сама себе бранити не могу, опет под туторство. Туторство или стараоштво било је у рукама оца, мужа, мушких рођака, а ако њих није било, вршио га је сам краљ. Удовица је долазила иод туторство, макар и сина свога, и у Туранској или у Анжу није удовица могла без овлашћења сина свога ништа од добара отуђити. Много пута се стараоштво вршило на корист и у интересу самога стараоца ; има нисмених споменика, који потврђују да су стараоци

своје право стараоштва иад каквом својом рођаком, нродавалн трећем неком. Касније су те злоупотребепрестале. Стараоштво се претворило у просту дужност заштите и настојавања. У том су смислу и црква и краљевска влат управљали развитак овога нрава. Средњевековно право Француско има изреку, која гласи : „Краљ се брине о чувању удовица и сирочади". Што се правних односа тиче, жепа удовица имала је у средњем веку драгоцено право, које је уживала и кад бисама под већега властелина потпадала, а то је, да је, у случајима кад не би веровала суду свога господара, ималаправо непосредпо потражити суд од самога краља или од цркве. Мало по мало је и средњевековни онако као и римски закон ублажио се; туторство над женама почелоје ишчезавати. Од њега је на послетку, остало оно што се сад види у праву европскоА Ма да је у гдекојим временима Феудално право врло оштро било, право се жене, кроз средње векове, иоправило. Код старих Грка ц Рвмљана жена је живела затворена у очинској или мужевљој кући, одвојена као у харему, не ноказујући се готово никад јавно, не мешајући се у друштво људско. У то време жену муж није никад припитивао ни за приватне ни за јавне послове, и онаније имала никакав видљив уплив ни на живот друштвени, ни на књижевност, чп на уметности. Жена је уГрка и Ризгљана имала готово онакав положај, какав жене и сад имају у Турака. Најзначајније обележје средњевековнецивилизације у томе је што је жени дала велику улогу у друштву. Још стари Германци су давали жени већи значај. По њлховим народним обичајима жеие су се иитале о рату и о миру; они су веровали, да у женама има нешто божапско, неки дар узвишеније мудрости, моћ предсказивања будућности. Оне су пратиле мужеве у војну, оне су их враћале у бој, кад би они узмицали, оне су убијале себе и децу своју, да не би пораз преживеле, као што се догодидо у боју на Е (А гх ) против Римљана (102 год. ире Христа). Хришћанство јеженамана углед ставило узвпшени узор чистоте и врлине, оно им је дозволило приступ к истим тајнама којима 78*