Просветни гласник

НЛРОДНА ИСТОРНОГРАФИЈА У '1'РЛНЦУСКОЈ

681

судона обдариди су човечанство иовим једним, дотде непознатим осећањем. краљица у Француској. Све до XIV . века никакав је закон није искључавао ни са самог К1 )аљевског ирестода Француског. У више области имада је жена нраво насдедства у Феудадним баштинама, и ондаје на њу прелазило погдаварство над војском и над правосуђем, протекторство над црквама. Жена је, у остадом, тодико ирипадада реду своме, да је зпада, кад баш затреба, унрављати мачем као мушка гдава, У рату о наслеђу Бретање (1341 — 1343) међу Кардом де Кдоа и Жаном де МонФор, јунакиња је остада жрна Жана де МонФор. Кад јој мужа зароб|1ше, жена скупи своје иријатеље, вдасте.шчиће, војнике, показа им свога сина, при^вати се унрављања ратом и обиђе надзора 'ради све своје градове, да би их ноставида у стање одбране. Кад је опседоше у граду Ханебону, она издети са три стотине коњаника, потпунце оружана, на доброме коњу; провади на јуриш ненријатељску динију, и оде у Ореј да доведе помоћ, па тада на ново уђе у Ханебон, на ново провадивши кроз опсадну динију, „на ведику радост својих војника, уз тутањтруба и тадамбаса." Кћи Рене-а д' Апжу Маргарита управља Енгдеском у име свога мужа Хенрика VI, и она собом води рат две руже. На Сенталбану и НортхамптонV она изгуби, али на Вакерфилду добије, где јој и непријатељ Рнчард де Јорк (1460) погине; на Таутону (1461) она опет изгуби, јер јој ту 36000 људи изгине, иди иодављено буде; она тада оде у Француску, да тражи помоћп, врати се преко канада усред најжешће одује и кроз сред Фдоте непријатељске. На ново је нобеде у Хексхему, она се на ново враћа у Француску, на се и опет враћа у Енгдеску да на ново излази на бојеве. У боју на Тјукесбјурију (1471) њу с оружјем у рукама ухвате ; држе је четири године у Туру у Л.ендону, одакле је пуштена тек ношто се одрекда свију права што их је тако неустрашљиво бранида. И саме грађанке крећу се са слободом нонашања, која је у старо доба непозната. У Х1\ веку у Туранској оне су учествоваде у изборима за обдасне скупштипе. Многи правни обичаји, особито у Анжу и у Туранској, нризнају им права. којих данас више немају: ако би се даде на трговину, могле су ра-

сноложења чинити без икаква овдашћења мужа свога. Грађанка и сељакиња Француска деле све носдовеа исто тако и добит својих мужева Ј ); ови последњи, ма да по каткад на ново ностану груби, верују у мудрост својих жена, слушају савете њихове, отр пе каткад и но којп прекор, јер жене држе кућу, чувају новце, и старају се о штедњи. Још Римљани су опазили, да у гдекојим гадским цдеменима људи чине више поште својим женама, него и у ком другом народу. 4. Судскирсд. Ми нознајемо уредбу судова и раздичитост закона, који су управљали Француском ;треба да забележимо и некодике судске обичаје. Судије обласиих судови вукли су своју плату из новчаних казни које су изрицали. Тужиоци су давали зачин, тојест нраве зачине,по том воће, носдастице, вина, разна ткања, а но том и новаца. Та издашност бида је обавезна. Обичајно нраво тога времена говорило је, да се неће судити нре него што зачнни буду плаћени. Што се тиче судства кривичнога, од свршетка XIII века тежило се судсгву анти -Феудадном, римском, под упдивом поступка, који се с инквизицијом уобичијио 2 ). Мучење у истрази звадо се истинитим доказом. 11о наредби од 1454, која је иотврдила старије обичаје, довољно је било само једно сведочанство, па да се човек стави на истрагу. Мучење је било на разним странама раздичито: у Бретањи су ноге грејади вредим мангадом; у Руану су некаквом гвозденом машином прсте стискадн; у Отену су обавијали ноге крављом кожом, па су онда сппади вредо уље и кључалу воду докле се месо није скувало, и докде нису почеде кости испадати. У Паризу су јадника некако водом мучиди, или су га за чланке на нози стезали особитим гвозденим чизмама за мучење. У Орлеану су вешади терете о ноге мучепику ; подпзадн би то рукама, иа би пуштади, да ') На оеверу Француске узели су из права галскога, или, што ће прс бити, из ирава германскога начело о заједници имања међу мужем и жсном, те би се све шго стеку међу њима делило. ) Против судсгва Филипа Лепог племићи су се највише жалили због претераног умножавања тајне истраге, због истраге на писмено на место дотадашње јавне и усмене истраге и због мучења. Кад је син Филипа Лепог ступао на престо, племићи су се старали, да од њега у овоме задовољење добију.