Просветни гласник

699

мета у свнх нарбда и свих времена и матерњи језик бно међу најглавнијим. И кад би сви други предмети, саопштавајући садржину своју, чинили највише и за облик свој, ипак би остадо пешто, што би из овога ваљало системски обрадити и што је био увек и јесте посао матерњега језика. Говорвиштво је, на послетку, једна вештина. Као вештина она се учи само вежбањем. Вежбање је нужно и гласним органима и логици. ПоЈедини предметп п појаве дају нам само ноједине преставе и појмове, расутке и закључке. Али њих ваља састављати и везивати у веће сложаје. За то ваља да су ноједине слике душевне гипке, лаке, јасне и да су са дотичним изразом тако спојене да чипе једпо, тако да слика изазива реч, израз, а реч слику, оно што она бележп. И за то ваља вежбања, ваља духу гимпастаке. Ва.ва живе и јаке уобразиље; и за то ваља гимнастике.Ваља велике моћн конструктивне : дасклапа те слике душевне у целину и ствара веће ДЈховне сложаје. Језик је гласно мишљење — мишљење је говорење у себи." Језик тражн сваку душевну операцију. Кад мислиш, хн говориш, било у себи нли гласно. Заго н говор наш ваља да буди мисли у других. Говор н мишљење, слушање и мишљење овде излазе на једно, и прост народ и не уме да пх разликује. С тим је у човека суиггина духа његовога, огледало његово. * Из свега досадањега смо виделн ово: да свакој настави садржина ваља да иде нанред, да за њом иде облик к ОјИ м се она бележи или казује, да облик или језик иде допекле и сам докле поједипи предмети наставни дохватају, да се, на послетку, језик издваја као вештина за себе и да се као вештива вежбањем и учи, и да човек онолико „уме да каже" колпко „зпа" и колико је извежбан у казивању. То је о усменоме исказивању мисли. Сад нам долази иисмено. Шта је писмено исказивање мисли? Ваља ли за њега вежбања обашка, или је довољно ово вежбање у говорењу ? Ч итаоци, кад вам ја ово пишем, ја мислим, и говорим у себи, иа тај вам говор свој иишсм. Шта се дакле пнше ? Оно што се у себи говори. А шта се може говорити ? Оио што

се зпа. Писмено је исказивање писање свога сопственога говора. Место да говори, да га слушају, човек пише, да га чнтају. Па је ли нужпо засебно вежбање за ово? Је ли доста научити само говорити, па да је онда и писмено исказивање стиме готово? Није доста. Прво није доста зато, што у жнвоту нма врло мало прилика где ми пмамо да говоримо дуже, да исказујемо усмено своје мисли у оној онширности, у којој се то обично чинн нисмено. Друго зато, што је ово у нечем и вештина за себе. Није доста само умети говорити и знати слова, азбуку, па да човек може нисати књиге. Књижевни језик и цео нравоппс човек не може пи знати док не дође на нисмено нсказивање мисла, нити може ипсатн правилно док се не упозна с њима. Има људн, који су у овоме тако далеко отерали да им је млого лакше да искажусвоје мисли нисмено но у^ено. Онн могу бити изврсни писци, а врло р, ( ави говорници. И то је најбољн доказ да је ово у млогоме вештнна за себе. Ваља дакле вежбања и у овоме, тим ире што су ретке нрилике у којпма ми и говорење вежбамо у већој мери_ Ко никад ништа није написао, њему је тешко и једно писмо, једну нризнаницу да наиише. На против, ко је извежбан њему су и релативно тешке ствари врло лаке. Зато ако хоИстс да вам ученици буду кадри да исказују своје мисли аисмено, виља да их вежбате у томе. Је ли мала добит писмено исказивање мисли? — Није. То је велика добит. Потпуно владање оиим што човек зна тек је онда, кад човек уме да га каже и усмено и писмено. Гекосмо, да пола вреди ономе ко нешто зпа на не уме да га каже. Тако исто сада, иола вреди оиоме, ко пгго уме да каже усмено, а не уме нисмено. Усмено је истина обичније; али је писмзно важнпје. Наш усмен говор оде у ветар и њега чује само неколико слушалаца. Оно пјго напишемо, остаје вечпо, нриступно свима и сада и навек. С човеком умире и говор, а књига његова остаје вечно, да казује свету оно, шго је он у њој казивао писмено. Знање п науке се данас и не шпре толико говором колико иисањем и штампом — књпгом. Иисмо и књпга носталп су учптељ света. Преко њих ми се данас раз-