Просветни гласник

698

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

јима је исказује. И сваки има своју засебиту садржину и но томе засебити облик н>еи или речи којима им се оиа казује. И сваки наставии предмет има ово двоје за задатак: да саопштава своју садржину и упознаје с обликом којим се она износи. И може ли ово двоје једно без другога? Никако. Стара је метода највише и грешида у томе, што је давала само речи без садржине. А то је погрешност да не може бити већа. То је метода, којом се не научи ништа, и пуна муке док се оне попамте, и то не свака за себе, са својим појмом или садржином, но у оном истом реду у коме се износе. То није учеае, него иамћење. И то није намћење каких духоиних радњб, логич. операција, него језичних покрега и онога што се види: слова, речн и р<-дови. Други је случај много безоиаснији. Кад се духу саонштава само садржина, или је он сам ирибира, он сам ствара и облик, реч којом ће да је каже. И нова метода и ради тако. Она износи садржину, а деци, духу дечијем, оставља да он сам ствара облик. Но овде је и немогућно одвојити једно од другога, као у првом случају. Редак је иредмет наставни, у коме би то потпуно могло да се пзведе, а неки су таки, да без речи не може ни садржииа да им се саопшти, нпр. Историја и све ствари у Форми приповедној и размишљаличкој. Ту се позива настару садржину, већ задобивено искуство, оно што је познато. Али и ту овога искуства ваља да има, иначе је механизам, празан облик, гола реч без садржине. Најбоље је дакле ио свпма наставним нредметима: да садржина иде наиред, а речи за њом или с њом, те да је обележавају. Онда ми те предмете или појаве знамо и умемо да их кажемо. Но да ли је истина да човек баш све што зна мора и умети да искаже? Је ли истина оно: „знам, а не умем да кажем"? Је ли у настави доста давати само садржину а не бринути се за облик? Ова су нитања још из старе методе, и онда су она имала млого више важностн. Садржина је била незнана, нејаспа, на није умела ни да се каже. Отуда је: „знам, па не умем да калгем". Новаје метода одгово-

рила: „не знам, па за то п не умем да кажем." „Да зпаш, ти би умео и да кажеш." Да видимо колико је ово истина. Сваки од нас зна много које шта, и српски уме то све и да каже. Али да ко потражи, да ми то кажемо другим којим језиком, који ми не разумемо, шта бисмо радили? Ми бисмо ћутали. Да захте, да то кажемо језиком, који разумемо што но веле само на крпат, ми бисмо толико и казали. колико разумемо језик. Ми и срнски казујемо, причамо онако и онолико, колико знамо свој језик. Највећи научник и беседник у кога је садржина готова, логичке оиерације силне и богате, стао би и муцао би на језику, којим не влада добро или никако. Одавде се види. да има нешто истине у ономе што веле: „знам па ве умем да кажен." Човек уме да каже нешто онолико, колпко влада којим језиком. А пошто сваки својим матерњнм језиком влада пајбоље, па је на њему и учио што зна, то се обично узима да човек оно што зна и уме да каже. Но узмимо и оваки случај. Ја сам отишао на страпу и научио сам каки занат на Француском, немачком или енглеском, којега у нас нема. Учећи занат ја сам и оне ствари, алате, и оне радње с њима и све израђевине научпо на њином језику. Сад да дођем у Србију. Ја знам занат. Умем да радим и у Србијп. Умем и да га кажем — али Француски. А српски ? Нешто веома мало; онолико кслико има израза на нашем језику за оне предмете и колнко су они мени нознати. И овде дакле нећу умети да кажем „све што знам." А да ли ћу умети и на Фравцуском? —Ако владам Француским. Из свега се види, да она изрека: ко што зна то и уме да каже, важи, само с извеспим ограничењем. Знати је једно, а умети казати је друго. Оним језиком обично човек'уме да каже нешто, на коме га је научио. Матерњим језиком својим човек обично уме да каже све што зна, изузев оно што на њему није учио. Па и ту човек уме да каже само онолико колико влада својим језиком. Језик се дакле однекле издваја као нешто за себе, те, и ако поред садржине иде и сам, опет није добро не обратити засебиту иажњу и на њега. Отуда је п он у школи. Отуда је поред свих других ваставних пред-