Просветни гласник

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

697

да га она интересују и да се он брине о њима. А кад се брине, значи. да ће их, после дужега или краћега размишљања, и решити, и то онако како га тај прогресивии развитак и тражи. Еишта то што су она у изображеиога света већ решена. Ириродин је закон, да о нечем настаје брига тек онда кад се оно јави у развићу друштвенога живота. Чега нема, о томе се и не водв брига. А кад се што јави, ми га можемо проучавати и расправљати самостално, а можемо се „користити и туђим искуством." Но делаје истина да је ово „туђе искуство" увек пуно туђих ирилика и особина, те се с оним што је добро унесе но нешто недоброга. По томе, самостална обрада и решавање појединих питања, која су у другога света већ решена, не само дакле да пије ни мало излишно на овоме ступњу развића, него је оно са свим на свом месту. Оно и проучава ноједине ствари наше према нашим приликама и износи то туђе искуство и одлуке његове. Овако је једно питање покренуто у нас у новије доба, и оно је и дапас тако ре1.и на дневном реду. А слободно смемо рећи да је оно међу најважнијим методичким иитањима. То је питање о нисменим задацима школским п домаћвм. До 1883. године писмени задади у средњим школама сматрали су се као саставни део наставе појединих предмета р о њима није било никаква прописа за себе, него су остављени били појединим наставницима да их они регулишу и задају како и колико знају. У основним школама пак налазимо писмене радове млого пре, одмах после појава учитељске школе. Али и ту их видимо готово само у Српском Језику и Рачуну, и готово тако исто стоји у њима и данас. 1883. године изиђу од стране министарства просвете „Правила о писменим задацима. у нашим средњим школама", којима су писмени задаци регулисани по појединим предметима и разредима. Главно је у њима ово: уводе се писмени радови, и то из неких предмета више, из неких мање (а-из неких нимало); уводе се обавезно, за све, и то у школи , а домаћи се задаци укидају; из њих се дају и оцене, које вреде као да је ђак говорио, ако није говорио, а ако је говорио, онда се узима средина између ње и оне оцене

коју је ђак добио кад је говорио. Предлог је за оио поникао из једнога новећега нашега средњега завода, у коме велики број ђака није допуштао да сви ученици за два месеца говоре и добију оцену. И по томе се већ види, да је по тим правилима данашњим о писменим задацима главно: да се дође до оцене. Од то доба дизан је са више страна глас аротив тих нравила, и па нослетку је онет дошао предлог министарству: да се та нра- * вила укину или замене другим. Минпстарство је ту ствар упутило Просветном Савету и она је сада нред њпм. Она је једном била упућена и колегијуму Велике Гимназије београдске и ту је претресана до ситница и решење с разлозима достављено министарству иросвете. Сад стоји на томе. Аза ову и онако ванредну, школску годину било је опет остављено нојединим наставницима да нх дају само по нотреби. На послетку у једанаестој свесци „Просв. Гласника" изишао је чланак г. Милоша Давидовића нроФесора смедерев ске ниже гимна.зије, у коме је одсудно иротив тих правила. Види се дакле: да је „правилима* било главно да се дође до оцене, а да се сви гласови слажу противу њих. А одавде се опет види, како је питање о писменим радовима заинтересовало данас све, али је сведено на веома узан круг. Зашто смо против „Правила" ? Шта да се метне на њино место? Еако да се удесе иисмсни радови у иојединим иредметима и задаци у школи и код куће ? — то су питања за која ми велимо да су на дневноме реду и да су међу понајважннјим методичким нитањима наше наставе данас. * * * Шта су писмени радови? Шта се хоће њима? У снољном свету око нас и у нама самима су предмети и појаве. Њих ми учимо и упознајемо. Од њпх се стварају као отисци или слике у нашој души, којима она после живи п ради. За сваку слику ту, преставу, појам, закључак, творевпну или појаву душевну ваља реч, треба израз каки, којим ће она да се изнесе, обележи, искаже. Сваки наставни нредмет има своју садржину, оно што обухвата, и своје речи или облике ко-