Просветни гласник

696

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

мама ремећења споеобноети за говор, мора бити да је увек узрок у повреди различних партија у мозгу, јер је разумевање речи везано за обласг мозга у правом пределу слепоочних костију, а образовање речи нли њихово изговарање везано је за место, које је више напред помакнуто и налази се у оној партији мозга, која је са стране, управо између правога чела и слепоочног предела. Још и друга ремећења или оболевања констатована су патолошким иосматрањем. Ова се ремећења не тичу пепосредно самога говора, али ипак стоје са способношћу говора у блиском односу, т. ј. тичу се способпости читања и писања. Показало се: да може код писмених људи наступати немоћ, при којој не могу да нишу речи или не могу написане речи да прочитају, и ако су и у једном и у другом случају опажања чула вида са свим непромењена п здрава. Оба ремећења иојав" љују се већином заједно са правим ремећењем способности говорења, али могу и сама за се нодоћи, на шта више и једно без другогаИзлази дакле, да за сваку способност, да за сваку продукцију, која сама за се може да отпадне, мора постојати нарочити и оделити супстрат у општој централној области језика (говора), па макар то и не било још анатомски доказано, као што је случај са последњим примерима, Док нас оваке 1 стине уверавају о подели говорних Функција на разноструке саставне делове, дотле нам ипак ваља имати на уму једну околност, коју смо горе споменули. Казали смо, да нам узетост вољног покретања, која наступа услед ноништења извесног региона у мозгу, не даје још никако довољно права на закључак, да је баш воља у поништеном региону локализована. Највише, што

смемо закључити, то је. да су иоништени најближи ме1;учланови, који су иотребни да пренесу надражаје воље на саме нерве. То је исто и са тако названим „центрумом говора." То је једна област, која кад се издвоји из мождане заједнице, или се поништи, повлачи за собом престанак Функције говора, и, према специјалним условима нојављују нам се понпштене способности за схватање иди разумевање речи, за изговарање речи, за нисање речи и за цитање н разумевање онога што је написано. За то дакле немамо заиста права да говоримо о каквој локализацији моћи говора, иисања, схватања онога што се говори или што се пише и т. д. као год што не смемо тврдити н. ир. да је у јапији каквога сахата извесан и одређени шраФ узрок, што сахат ради непрестано, јер чим се дотични шраФ извади, сахат престане радитп. Не може се још и због тога допустити претпоставка, да је тако сложена радња, као што је разумевање и употреба језика, везана за известан строго ограничени централни регион, што су прости осећаји звука и светлости, као н прости вољни покрети мишића при артикулацији и ппсању неизоставно потребни нри свима оним Функцијама, које стоје у свези са језиком (говором). А, да вољни покретн језика и руке, као год и чуло вида, а за цело и чуло слуха, имају своје засебне центре независно од центра говора, то смо већ једном видели. Све дакле излази на то, да центар говора садржи у себи прелазне чланове, и, да је он једна раскрснпца, где се све стиче, па кад се она поништи, повдачи за собом поремећај много бројних и разноликих елемената, те ови не могу заједнички да дејствују. (Наставиће се)

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

ПИСМЕНИ РАДОВИ У НАСТАВИ И ВАСПИТАЊУ Многе ствари, које су у образованога света одавно расправљене и постале већ општа својина у њих, у нас се морају поново расправљати. То је са свим природно. У своме

развитку ми постуино наилазимо на она иста нитања, на која су и други народи наилазили, кад су били на овоме стунњу културнога развитка, на коме смо ми, и решавали их. II покретање тих питања у нас данас казује да ми идемо напред, и служи сваком раднику просветном на похвалу, јер показује