Просветни гласник

МОЗАК И ДУША

унотреби самих осећаја вида, него што стоји сам нроцес у спољњем оргаиу нида. Једној јединој тачди у иростору одговарају у опште две тачке на ретинама, једна у десном а Лруга у девом оку, али као да ће бити, да обема тачкама опет одговара једно једино место на чулној површини цептралног органа. И за локалпзацију других чулних осећаја: сауха, мирпса, укуса и пппања, имамо да за благодаримо експерименталном испптпвању, које је за последњих година дошло до врло значајних ресултата. Ну како је за сипрност ових ресултата потребна потврда и са друге стране, нарочито потврда патолошког и патолошко-анатомскога посматрања, а оваке потврде још нема, — то ћемо за сада оставити на страну прикупљепе иодатке из радње осталих чула. У осталом, нико не може сумњатп о томе, да мора иостој; ти какво место у централном сргану и за остале мишиће, кад је већ доказано, да је вољно нокретање мпшића на лицу, на мишицама и на ногама везано за извесне и сталне тачке мождане коре. Исто је тако близу памети, да у централном органу мора постојати површина за осећаје слуха и пинања, кад је већ доказано, да таква централна површина у мозгу иос тоји за осећаје виђења. Психологије се пе тиче бозна колико питање о месту овпх супстрата, за које би биле везане поједнне <з>ун кције. За њу је у толико важнијп "онштп ресултат, који јасно излази на видик из пстина, које су већ иотврђене. Оба знака живота, са којима иаша душа стоји у наизменичном односу са спол>ппм светом, чулни осећајп и вољно нокретање, разложени су у мозгу на своје елементе, онако од прнлике, као што су и у органпма тела подељени, у којима се овај наизменички утицај непосредпо пзвршује. Ниги дакле ексистира у мозгу једна једина тачка, одакле би се владало свима функцијама; нити су иак Функције равномерио и нодједнако везане за укупну масу мождану, него виђење, чувење оиажање и покретање тела, све је то подељено у цеитралпом органу и нривезано за различне суистрате (носиоце), као што је подељено и на самој површини нашега организма. Још нешто више: свакој груни мншића, сваком чулном осећају, који се разликује од осгалпх одређеним и непроменљивпм ссобпнама, од-

695

говара оделита и засебна област у централ пом органу. 0 1ај нрпнцип аоделе рада, који је свуда оличен у живоме телу, важи дакле иотпуно и за мозак, као за централну радионицу најважнијих органских нословања. Са свим је логичн ■ и нужно, да овај исти принцип мора обухватнти и једну даљу истину, а та је : да свако, ма колико комнлицирано делање или пословање. мора 'увек нроизлазити из укупног и заједничког рада многобројних централних елемената. Код * спољних органа нашега те 1а, састоји се подела рада у томе, што се радњама различитих делова достиже један циљ. Кад идемо н. пр. онда различите групе мишића покрећу и носе терет нашега тела, али у исто време чуло вида и иииања суделују овде, одржавајући у свези са идењем представу самога пута, којим се крећемо. Како је свака од ових појединих нарцијалних Функција заступљена у централном органу нарочитим окрајцима нерава, то је природно, да оваке комплициране радње морају и у мозгу бити раздвојене у ноједине делове. Само једно једпно откриће новије Физиологије мозга изгледа као да стоји у нротивречности са овим извођењима, а то је: локализација говора, (језика). Заистаје говор једна творевина људскога духа, која долази у ред најзанлетенијих радова, — на ипак хоће се, да је говор искључно везап за одређену област у мозгу у нределу слепоочннх костију! Али пре свега, овде ваља узети у обзир, да је наше знање о седишту моћи или < пособпостн за говор сразмерно још врло грубо. У колико је у опште ношло за руком да се обележе гранпце оне области у мозгу, где би снособност говора била локализована. у толико опет мање знамо ми што год о специјалнијем ширењу оболевања у мозгу, услед којих наступају разпи облици ремећењасамеспособпости говора. Већ се у новнје доба истакла једна истина, која је у овом ногледу врло значајна. Две карактерно различне Форме централне узетости (парализе) језика, сас.тоје се у томе, да се код једне не разумеју речи, а међу тим болесннк може да изговара речи, које му се кажу; а код друге Форме оболевања са свим је обратно : разумеју се речи по значају своме потиуно, али је способност аргикулације (говорења) сусне ! дована. Овим различним Фор 80*