Просветни гласник

694

само сама резндирати, толико је исто глуио и бесмислено, као што је и локализација духовних моћи ио учењу Френологије. Самоје једно, што можемо закључити, а то је : да они дентрални региони морају имати још ма какве међучланове, који су неизоставно потребни у заједничкој радњи физиолошких процеса, који прате све акте воље. А на основу анатомских истина, моћи ћемо опет као поуздано веровати, да се овде мнсле оии међучланови, који се морају вепосредно налазити онде негде између процеса у мозгу и спровођења ка мишићима. За локализацију других Функција, нарочито осећаја чулних, није још постигнут лотпун споразум на основи заједничког нроматрања. Али и овде се дошло до некојих ресултата, који се нотврђују већим делом искуства. Тако је прво и прво један женијални екснериментатор покушао да испита утицаје, које на развиће мозга имају ноједини чулни органи, кад се исти нониште. Он је поништавао код младих животиња поједине чулне органе, час с једне а час са обе стране, на је после, ношто су животиње тако без органа а;ивеле и угинуле, испитивао њихов мозак н ироматрао нромене у мозгу, које су носледица раније поннштених чула. Ови опиги нису имали никаквог научног уснеха и то у питању, на који су начин чула заступљена у можданој кори ; али су они ипак скрепули пажњу натолошких анатома на оне случајеве, где је код нојединих људп постојала дугогодишња оскудица каквога чулнога органа. Пошто је живот код људи без појединих чулних органа много дуже трајао, него што је то био случај код животиња, то се могло надати, да ће се у оваким случајима испитивањем човечијег мозга доћи до извесних ресултата од вредности. И одиста, великим бројем сагласних иосматрања, иотврдило се: да сунстанција задњих можданих режњева у велпком мозгу лагано ишчезава, ишчили. Ако је човек био ћорав, т. ј. ако је жнвео дуго година са једним оком, оида се ово чиљење оиажа на обе ноловине мозга, чиме се очевидно потврђује, да је свакп од очних живаца застунљен у обе мождане хемцсФере. Али још и пре овога Факта, Експерименгадна Физиологија савладала је ово исто питање с једне друге стране. Ако су чулни

осећаји локализовани у мозгу, онда је са свнм природно, да њих мора нестати, ако се дотична места у мозгу нониште, где би ти осећаји чулни бнли локалпзовани. Према овоме^ отпочети су са свим по плану опитп са животињама. Поништавани су извесни региони у мозгу код животиња, на пошто су жпвотиње оздравиле, испитивана је чулна радња код истпх. Још се ист ша нису испитивачи сложили у најважпијим тачкама, али је ово са свим нешто природно, кад се само на ум узме тешкоћа са којом су везани оваки експерименти. Из најпотпунијег и готово најпоузданијег ииза покушаја, излази као сигурно то, да је седпште осећајима вида у кори можданих режњева, а ово се опет слаже са патолошким проматрањима, која су горе поменута. Од нарочигог су значаја пак, пре свега, ближи услови ове локализације. Код животиња. где су очи са стране, тако, да немају, као што човек пма, заједничко ноље јасног впђења, показала се веза са оба ока као иотпуно укрштена: десном оку одговара лева, а левом оку деспа страна у мозгу. На нротив, код жпвотиња као н. пр. код пса, где се услови виђења приближују условима виђења код човека —јер се поједини делови спољашњег простора сликају на обе мрежњаче (ретине) и то иа местима, која једно другом одговарају — код оваквнх животиња, веза с мозгом само је од чести укрштена, т. ј. она места са ретине у оба ока, где се једни исти делови простора одсликавају, заступљени су у мозгу само на једној страни. Ако ово применимо на човека, чпје су очи потпуно напред окренуте, тако, да се сви нредмети у главиоме у једно исто доба у оба ока огледају, онда се очевпдно сме очекивати, да ће се код њега у свакој иоловини мозга завршиваги влакна перва за виђење од оба ока, која дотичној половини мозга припадају, пошто је на деспој страни мозга лева, а на левој страни мозга деспа иоловина сваке ретине посебице заступљена. II заиста, ово се иотврдило нокушајима, који су чињени код мајмуна, чијн се положај очију приближује ноложају очију човечијих, а потврднло се тако исто и некојим натолошким проматрањима. Види се дакле, у колико већ ближе стоји физиолошки процес у мозгу према психолошком прерађивању или