Просветни гласник

718

народна нсториографија у фрлнпуској

оружјем и у разним врстама рада војннчкога. Сељаци су се играли трке, хрвања, песничања, иузања уз катарку, којој се на врх метала награда, лонте, кугде итд. И данас је од тога времена у обичају у Беарну неко играње лопте ногом и песницом, којим се много пута глава разбије. Енгдези су увели игру прасета, где су везаних очију трчали за свињчетом да га убију, чиме би често по неко између њнх самих ногинуо. Мирнији људи играли су кугле, бнљара, или крокета, у коме се кугле маљевима но земљи извесним редом гоне. Међу играма смишљања шах је најстарија која је позната у Француској, и она се најчешће помиње у старим јуначким песмама француским. Уз то је међу најстаријима и игра домина. У Х1У веку измишљене су карте. Нити су норекла индијскога, ни арапскога, као што се говорило ; сва је нрилика да су пронађене у Италији. Најпре су карте биле збирка слнчица за забаву и иоуку деце, а после се започело њима играти. Деца су средњега века имала лутке са шеширима, мале војнике са шлемовима и халебард ма, ветрењаче, животиње од печене земље које су служиле и као звиждаљка, коње од дрвета, оружје итд. Све готово игре данашњега времена и онда су биле познате. И онда се знало за лонту, за ииљак, за чигру, и за многе друге игре које су и данас у обичају. На послетку су наши стари, простацн и племићи, веома волелн игру, и нарочито нграње у округ са невањем 1 ). 6. Рођаји. Да бн се женама у рођају помогло, звонили су у звона. У Бретањи се о врат ново рођеном детету вешало парче црнога хлеба. да му што не би учинили зли духови, видећи да је сиромашно. У доњим ') Чуднопата је црта старе Француске цивилизације што су краљенн и кпешеви имали укус за будале и сојтарије. Сви су готово имади на својим дворовима те тедесне и душевне наказе у смешном одеду са неким скиптром окићеним прапорцима Они су биди предмет исмеван.а, а сдободпо им је било рећи што није свакомс другом. Паметии крал> Карло V имао је више будала, од којих је једномо, који је умр'о око 137 4 подигао втатују од белог мрамора у цркви Сеп-Мориса у Санли. Овај је обичај престао тек с нзмаком XVI века. Внктор Хиго илустровао је дворску будалу Фрање 1-ог.

Алпима чували су се да изберу кума или куму слепе или хроме, да не би то на дете прешло. Гдекоје је обичаје морала црква забрањивати, као што је обнчај да се тек рођеној деци умачу ноге у студену воду, да би била неосетљива снрам студени, да му се тару усне комадићем злата, да би биле ружичасто црвене, да му врелим гвожђем утисну крсг на чело, да шнапоје благословеним внном, итд. И саме краљице дојиле су своју децу, као што је то чиннла Бланша од Кастиље. Био је обичај, који се још и сад држи по унутрашњости, да се дете утегне у иовијању тако да ниједним делом тела маћп не може. 7. Удадба, и женидба. У Бретањи су девојке, које су раде биле у течају године удати се, играле око ватре која се ложи о Ивању дие. Бацале су чиоде у кладенац, па ако бн испливале на врх, значило је да је свадба близу. Кад би извадиле воде из кладенца, и кад би у ту воду бациле јаје, разбијено о чију му драго главу, виделе би у водн слику будућег вереника. На југу Францускс, ако је младић хтео просити девојку, понео би к њеним родитељима мешцну вина. Ако би се нанили, његова се модба нримала. На Ландама просилац би молио да га приме на ручак; ако том приликом девојка иослужи орахе, значило је да се прозба не прима. У Бретањи су кројачи били по нравилу проводаџије. На дан венчања били су други обичајн. У источној нлаиинској Француској невестн је, ако је увек иаметна била, давана бела кокош; у Бретањи би јој њене другарице давале тога дана преслицу ; у Бреси би мајка о удадби давала кћери комад нлатна, који јој је имао служити за мртвачки покров. У Аријежу је био обичај, да невеста утече у једну кућу, и ту да је њене другарице с оружјем бране од младожење и његових исто тако оружаних другара. У Прованси кад је младожења био са сгране, момци би се девојчиног седа наоружади и не би нустили девојку, докле им младожења не ноложи суму новаца, коју би они после заједпо попили у механи. Овај обичај опомиње на отмицу или куповање жене, која је, у првобитних народа претходила удадби. Ако цред олтаром прстен жени лако наида^ч на прст, бидо је сигурно, да ће бити