Просветни гласник

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

739

Имају, још веома мдого. На првом месту деда се навикавају на рад, ову врлину која све ствара, а која је у нашој системи васнитно1 најмање заступљена Слушање и говор, настава речима, развија само говорнике, врло често брбљивце и празне лармаџије. Писмени део наставе навикава на стрпљење и рад, на суштину и садржину онога што је добро. Настава усмена учи нас да говоримо оно што је добро: настава писмена навикава нас да чинимо оно што је добро. На другом месту у дене се развија умешност■ Боље је умети него имати, вели народ. Знати и умети није никад свеједно. Знање се задобија посматрањем; умење вежбањем, радом. За то се ваља вежбати у свему ономе што човек хоће да уме. И деца наша виде да то није свеједно н уче се да умеју оно шго хоће и што знају. Писмени задаци нашкавају на ред и чистоту. Ред у мислима и ред на хартији, чистота у целоме послу, нигдесе више не истиче као овде. А то нису мале врлине. То су врлине које су потребне у сваком послу, и домаћем и јавном. Њима се ученици навикавају на тачност и акуратнос-т. Сем цртања и музике нема ниједног предмета који бн развијао ове врлине више но што то чине нпсмени радови. Ко зна каки је први пропис ђачки и доцније лепо написано писмо или друго што, тај ће знати да од једнога до другога има млого нрелаза. Сваки је дан тако рећи доносио ио нешто ново. Сваки је дан виђао но неку неисправност и гледао да је иснрави, дотера. А њих има иуно и логичких и језнчних. И по томе, колико их је ко савладао, можете ценити његов ступањ развитка. Они развијају смотреност или пажљивост у ученика. Ако не пази, он покварц па мора да нише на ново. Или погреши, па добије лошију оцену. То су казне за непажњу и несмотреност. Али њих сваки гледа да избегне и отуда папрезања да се пе погреши и не поквари. Они навикавају и на смкшљеност. Све што хоће да се напише, мора да се смисли. Ако се не смисли добро, оно ће да се погреши. За тим има да се мнсли како ће то да се напише. Ако се и то унапред добро песмисли. онет ће да се погреши.

На послетку, њима се ученици павикавају на оно што је леио. Ту имају довољно ирилике да виде и своје боље и горе и туђе. Гледајући радове својих другова ученик се подстиче све на боље, а старајући се да уради онако како је боље, лепше, он развија у себе укус за лепотом. Није на одмет још једап утицај што га писмени радови имају на развитак учинички. То је утицај на морал, на оно што .је право и на карактер. Правда захтева да се бољи рад боље и награди, оцени. И кад наставник свакоме по заслузи да оцену, то је јавна потврда начела правичности, коме сваки мора да се поклони. И то је већ добит за карактер. Сад долази да се сваки поноси својим или да се послужи не дозвољеним начином да се користи туђим и да обмане наставника. И у самом овом другом случају није без утицаја на развитак и карактер. Млади преступник впдп, да се грешник непрестано налази у неком стиду и страховању, докле год вршп иедозвољено дело. За тим страхује да се не ухвати. То је већ у неколико казна за преступ. Сад ако се још и ухвати, долази већа казна, срамота. Па и да се не ухвати, уверење, да се користио туђим, да се «китио туђим перјем", да је „украо", толико утиче на унутрашност ученикову, да производе кајање н да би се на послетку и сам отканио онај, коме не би то више нико ни бранио. А ово је чинилац с којим ваља рачунати. За тим се, најпосле. иридружи уверење да оггај нема у суштини пикакае вајде на крао не крао: јер он не зна те не зна и излази у свет и као незналица и као варалица. А кад се једном то види, онда то није мала добит за карактер. Школа је училпште. И што више оваких прилика и искустава, то боље. Боље је у школи, где могу да се регулишу, но после, када често буде доцкан. И овај највећи разлог противника писмених задатака дакле добро је дошао доброј наставп и васпитању. И да га није, ваљало би га чисто створити, те да развија чврстину карактера у васпитаника наших. * Да сумпрамо све што смо до сад казалп. Ипсменп радови су веома важна грана паставе. Они пмају и свога образовпога и ва-