Просветни гласник

704

КЛРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

рашност, а његови војници били су иснуњени тврдим уверењем, да нод лредвођењем тако смиреног краља морају нобедити. Могло се мислити, да ће га протестантски кнежеви дочекати с раширеним рукама. Десило се баш противно томе. Многи се уплашише од његовог доласка и не хтеше се здружити са странцима било то из малодушности или из страха од цара, било из суревњивости ирема страном поглавлци савеза. Али Густав иотиште царску војску у Поморанији и позва херцега да му преда варош Штетин. Овај страшљиви човек не смеде то учинити од цара. „Ах", викну он, „ја могу још под моју старост доживети да будем презрен, моја земља оиушћена и другом предата, а моја престбница пз темеља порушена". Густав покушаваше да га умири и на иослетку впкну : „Журпте ее, журите се, драги чико ! Овде је брзина врло нужна, п верујте ми, није сваки оклевало Фабије!" ;7 Сад у име Бога", викну херцег у очајању и Шведи уђоше у варош. Исто тако краљ је имао муку и са курФирштом бранденбуршким, који је био веома неодлучан човек. Он не хте предати краљу две тврђаве, које су му биле нужне за одступање. Густаву је опет било хитно ; јер варош Магдебург била је иритешњена од Тилија и послала је људе Густаву с молбом за помоћ. «Три недеље само још држите се, а тада надам се да ћу вам довести помоћ», одговорио је краљ. Међу тим иосла им једног искусног генерала за команданта, чеотитога Фелкенберга. Кад се курфиршт од Брандебурга још затезао да да тврдиње, онда краљ чисто побесни од гњева. „Ваши протестанти одговараће пред Богом, што ви не хтесте ништа за јован1)еље учинити. Ако Магдебург падне и ја се вратим у Шведску, онда ћете тек видети како ћете нроћи м . Сад се курфиршт склони и даде му твр1)аву, а Густав нохита да снасе Магдебург. Али и ако је Густав хитао вароши у но-

моћ, опет није могао стићи на време. У путу му стиже вест, да је царска војска заузела варога. 7. Разрушење Магдебурга (1631) Варош Магдебург био је цару одавно трн у оку, јер се непоколебљиво држао протестантске вере. По што се отказао да ирими царску војску решено би да се казни, а казпу да изврши Тили. Већ од Децембра (1630) оиколила је царска војска варош и бомбардала је. Више пута захтевао је Тили да се варош нреда. Али становнпци су у пркос одбијали те захтеве и решили су да се бране до иоследњег. Густав Адолф већ је хитао у иомоћ. Тили још један иут посла (у Мају 1631) једног трубача у варош. Фалхенберг задржа овога три дана да би добио времена. Међу тим Тили се сиремао да градске зидоке отме па јуриш пр:, него што Густав стигне. Деветог Маја обори сграховиту ватру на варош. Бомбе, гранате и кугле падале су као киша изнад кућа. Али после подне ватра нрестаде на један пут. Магдебуржанп се охрабрише надајући се да су Шведи већ близу. Ноћ ирође на миру. Кад настуни јутро око пет сахати, граћани и војници, који читаве месеце нису снавали, одоше да отпочину. Око седам сахати на један пут опет вагрмеше топови. Дарска војска, снабдевена лествицама, јурну на бедеме. Већина грађана и војника спавала је тада, кад непријатељи дојурише у варога. Фалкенберг похита непријатељу на сусрет, али у првом јурпшу погибе. Смрт храброга вођераспрострестрах и ужас међу грађанима. Поражени оставише зидове да би могли своје куће бранити. На све стране чула се лупњава звона и јека труба. Борба се отпоче по улицама, али грађани подлегоше непријатељској надмоћности и затворише се у своје куће. Но то није номогло јер непријатељи обијаху врата на кућама. Све што се противило било је псе-