Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

709

краљ на најо аениј^ место. Како беше кратковид он дође готово до самог ненрнјатеља. Једно тане удари га и размрска му деву руку. Надвдадан бодом и изнемогао замоли ј^днога пратиоца да га из борбе изведе. У том тренутку погоди га друго тане у леђа и он наде са коња са узииком : „Боже мој ! Боже мој !" Око њега навалпше нријатељи и ненријатељи. Њпштећи трчао је краљев коњ, без свога јахача и крвљу нопрскан, кроз редове Шведа и први им донео веет да је њихов г,ођа тамо нао. Ово их доведе у јароет и даде им нову снагу. Као разјарени лаФови продреше они опет под предвођењем храброга херцега вајмарског међу непријатеље, обараху све пред собом, отешз топове и окретоше их опет против царске војске. Већ су Шведи победу задобили. Али гле, сад долази на бојно поље граФ Папенхаим са осам одморних регимената и борба отночиње на ново. Пун крваве жудње, да се са мрским шведским краљем у борби сам еусретне, јурну он у најгушће бојне редове. Већ је потиснуо једну гомилу, већ је јурнуо на другу и хтео однети нобеду, ади га погоди најнре једно па друго тане у прси и његови су га морали на рукама изнети из оне гомиле. Оад тек дознаде он да је и краљ пао и његово се око разведри. „Јавите херцегу од Фридланда — рече он умирући — „да лежим без наде на живот, али да радо умирем кад знам, да је непомирљиви ненријатељ моје вере у један дан са мном пао." Борба је продужена и после његове смрти, и тек мркла ноћ раздвојила је борце. Победа код Аицена сматрана је као губитак за победиоце, а као добит за побеђене. Омрт краљева била је непроцењена за Шведе. Тек сутра дан нађогае они његово тело, које се једва распознавало од крви и рана, изубијано коњеким копитама, а одело носкидало. То је бидо недадеко од ј^дног великог камена, који је прозват шиедски камен, а сад

је поред њега подигнут један сиоменик еа натпиеима, а около су засађене тоноле. 0датле је тело однето у Штоколм и сахрањено у породичну гробницу. Његов данац и крваву јаку посдао је- Валенштаин цару у Беч. Видевши ове остатке цар је са сузама у очима рекао ове речи: „Радо бих ти, велики јуначе, дужи жиаот и срећнији иовратак у твоју отаџбину иожелео, кад би само у Немачкој настати мир могао". Шта је краљу била крцјња намера —■ да ли само жеља да својим нритешњеннм једноверним друговима у помоћ притече или га је нуста жеља за оевајањем овамо довела, — ово је тајна, која је е њим у гроб отишла. Као сјајан метеор јавио ее он на немачком небу и ишчезао. И ако Валенштаин није био са свим побеђен пиак се он ману Саксонске и врати се у Чешку. У Прагу је држао етрог суд. Једанаест випшх официра погубљено је а еедам њих обешено. Имена недесет официра, који се нису храбро борили избедежена еу на вешадима, а заставе регимената, које су нрве окренуле у бегство, јавно еу сиаљене.

13. Валенлтаиново убиство (15 Фебр. 1634). По смрти Густавовој наследница је постада његова седмогодишња кћн Христиана. За њеног намесника еабор је пзабрао ирвог министра Оксенширна, који је био врло добро познат са намерама краљевима, и дао му ноограничену власт да ради у Немачкој како зна. Гдавно заповедништво над војском иредао јо он вајмарском херцегу (Бернхарду) и покушао је да међу нротестантима створи бољу елогу. Али њему недостајаше Густавова духа, који је свима снагу и јединетво давати могао. Оитне суревњивости спречаваде су од еада сва већа предузећа. Курфипмг саксонски сматрао је за понижење да прима зановести од страног министра. ПЈведске главне вејсковође ниеу хтеле да сдуже под заповедништвом вајмарског херцега. Сваки је својом војском унрављао како 82