Просветни гласник

748

КЛРАКТЕРПЕ С.1ИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

Угарска побуни а Лудвиг потдомагаше буну помоћу својих поеланика. Текелија се баци у наручја Турцима, само да би угарску круну метнуо на главу, па ма и као турски вазал. Велики везир Кара Мусташа (1683) пође с војском од 200.000 људи кроз Угарску право на Беч у нади да га отме и да га направи својом престоницом. Двор побеже на врат на нос у Линц, праћен јавним клетвама поданика, који су све зло с правом рђавој влади и слабости царевој приписивали. Многи становници Беча тражили су такође свој спас у бегству. Но ипак немачка верност и јуначко самопрегоревање срећнога краља Собјеског избави све. Франачки и швапски окрузи и курфиршти баварски и саксонски послали су цару своје војске у помоћ. Јован III саксонски курФиршт сам је лично предводио војску. И од највеће користи било је то, што је заповедништво пад савезничком војском предато херцегу лотригинском Карлу, једноме од највећих војсковођа тога времена. Али пре него што су се све ове војске могле сј единити да заједнички нападну на непријатеља, Кара МустаФа био је одавно престоницу опсео и нападаше је са свом жестином и беснилом. Бедеми и зидине вароши биле су у рћавом стању. Турци су продирали све ближе. Што је год оружје носити могло то се наоружало. Осим грађанске одбране посада имађаше 22.000 људи. Продвођени јуначким граФом Штаренбергом борили су се као лаФОви, крв је текла рекама, а Кара ' МустаФа доводио је нове трупе у бој. Он се беше заклео нророку да ће варош са земљом сравнити. Топови су непрестано грмели, а улице Беча биле су испуњене мртвацнма и полуизгладнелим људима. Десетог Оептембра беше очајно стање у вароши и Штаренберг нохита на Стованову кулу да ракетлама да знак крајње невоље. На врху Леоиолдовог брега угледаше Бечлије где се лепрша црвена застава, ракета од-

лете у висину, а то беше знак скорог избављења. Сједињена војска крену се с брега. Јован Собјески, краљ пољски јави се у војсци херцеговој са 12.000 коњаника и 8000 пешака. Пет тоиовских метака дадоше знак за битку. Овака путања, сваки иролаз брањен је од Турака са презирањем смрти. Пољаци на левом крилу, херцег Карло на десном продирали су незадржано напред. На ново окуражене Бечлије јурнуше из својих зидина опет на непријатеља. Али победа се још колебала. Кара Мусгаша је беснио као зграновник, што му се сигуран иљен хоће да измакне. Он заповеди да се убијају у војсци они који одступају, а у исто време иосече око 30.000 хришћана, који су као робље требали да буду одведени. Али Мусулмани нису могли одолети хришћанској храбрости. Око шест сахати у вече битка је била решена. Турци јурнуше у дивље бегство остављајући победиоцима свој логор са свим благом својим. Триста седамдесет топова, ратна каса са више од два милијуна талира, прекрасни шатор великога везира, који је оцењен више од 400.000 талира, све јето иало победиоцима у руке. Избављени народ шиљао је Богу свесрдне молитве благодарности. Име Јована Собјеског, Карла Дотрингијског и Штаренберга помињао је сваки живи и они и данас живе у благодарном потомству. Поеле два дана врати се цар из Динца, али народ га и не погледаше, већ сваки гледаше благородногпољског краљаСобјеског. — Веет о избављењу Беча такоје дарнула Лудвига XIV, да три дана из своје собе није излазио. Он је Турке потпомагао новцем. официрима, инжињерима, израдио им нлан за оисаду Беча и тако је сигурно рачунао на освојење престонице, да је само чекао време кад ће ирестрављена Немачка склонити руке пред њим. Тада је он хтео да посредује