Просветни гласник

КЛРАК ГЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ НСТ01-ИЈЕ

837

њим, и открише му да они припадају једној ведикој завери противу њега. Њихова савест дотерала их је, да му то кажу. Завереници су били уговорили да те ноћи направе пожар и кад цар тамо дође, да га у оној гомили убију. Сви су се били искупили у кући државнога саветника Соковнина. То је било око 8 часова у вече. Петар заповеди да се оба војника притворе и чувају и носла писмену зановест капетану своје гарде ј да око 11 сахати оиколи означену кућу и да нохвата све, који се тамо нађу. По том оде мирно у друштво као да се ништа није ни догодило. Али око десет часова устаде он. „Не треба ништа да вас збуњује", рече он, „ја морам ићи за неколико треиутака ради једног малог носла". Оа једним ађутантом седе у кола и упути се кући Соковниновој. Он се зачуди кад стражу нигде не нађе. „Може бити да су они већ у кући" мишљаше он и уђе у салу. Ту сеђаху још сви завереници. Преплашени поустајаше одмах. „к, добро вече!" рече Петар. „Ја нрођох овуда и видех свећу. Овде нађох весело друштво ! Ја дођох да са вама нопијем коју чашицу." „Велпка част" одговори домаћин. Сви опет поседаше. Вино се опет отпоче и цар напи једну здравицу. Један стрелац саже се Соковнину и тнану му: „Сад је време, брате !" „Још није"', одговори овај лагано. „Али за мене је време" викну Петар са издраченим очима, ио што је скочио и Ооковнина лупио песницом у лице. „Напред! Повежите псе!» На његову срећу у томе истоме тренутку уђе унутра каиетан гарде са војницнма. Завереници изгубише кураж, иадоше на колена и мољаху за милост. По што су њих иовезали онда Петар опали жееток шамар каиетаиу за то, шго је мислио, да је се он задоцнио. Али кад му капетан показа писмену наредбу, онда цар утиша свој гњев, нољуби га у чело и пред свима га похвали као честитог оФицира. Како се задивио Ле®ор н његови гости кад

се цар врати натраг и исприча шта се за то време догодило!Многи завереници били су погубљени. Што је ЛеФОр више иричао младом цару о страним земљама, то је он све више желео, да их сам види. Он Спреми једно велико друштво од 300 лица, које је иредводио Дешор, да пропутује један део Езроне. Са тим друштвом хтео је и он да путује. Али он није хтео да се зна које он, већ је путовао под именом главног заповедника. Својпм љЈ т дима изриком заповедио је да се према њему понашају као да није цар. Преко Риге друштво је дошло у Еепигзберг, где га је курФиршт бранденбуршки (Фридрих III) свечано примио. Петар је хтео да осгане непознат, али то беше немогуће. Ови дворанп нознали су га ио његовом високом изгледу, но ватреним погледима, које је свуда у наоколо бацао, и по томе што се трудио да га нико не иозна, намичући капу на очи. Па ипак посети он курфиршта који се трудио, да га у свему задовољи. Један иут је много иио п отночео борбу са ДеФором. Као номаман нападе га он и заповеди да вади сабљу. „То је сувише", рече трезвени ДеФор, „ја ћу радо умрети од руке свога господара". Цар-се с великом муком уздржао од даље кавге. Сутра дан стидео је се своје иренагљености. „Ја хоћу мој народ да облагородим," узвикну он болно, „а не могу сам себе да упитомим !" С великом радозналошћу посети он разне радионице и друге заводе. Одатле отпутова у Нидерландију. Свуда су га примали веома љубазно, ма да његово опхођење, нарочито према женскињу, беше унеколико сурово. По што је са женскима, које су по тадашњем обичају биле добро утегнуте, играо, окрете- се Де®ору и с дивљењем рече : „Како ове Немице имају ђаволски тврде кости !" 2. Најиосле дође он у Амстердам. У овој вароши највише се обрадовао. Он је Холан98