Просветни гласник

880

Тврдидо је се, да су она два ОФицира, који су били Французи, убили краља. И доиста после четири године један од њих у лудилу називао је себе убицои краљевим. Али исказу једнога лудака не може се веровахи. Његови војници жалили су га иреко мере и са сузама допратили га до гроба. На против по његове ноданике било у томе и нешто добра, јер на скоро по том закључен је мир. Шведи су тада изгубили неколике лепе провинције. Карло је био врло даровит човек. Куражан је био толико, да је та кураж прелазила у дрскост. Вољу је имао, тако рећи гвоздену, пред којом су ишчезавале све пр> преке. Главне његове добродетељи беху доброта и речитосг. Али пошто је према самом себи био веома строг, то је такав морао бити и према другима. Кад наиђе на сметње и тешкоће, онда је удвајао своју снагу. У сваком случају он јесе могао нре пребити него ли превити. Ова његова самовоља била је и за њега и за његову земљу велика несрећа. Иначе је био човек за поштовање, побожан, јуначан и неустрашив, врло правичан и у свему без мане пред Богом и пред људима. По спољашности био ј е човек пријатан. Био је висок, витак, иравилног тела, смеђ у лицу, а његове плаве очи севале су од велике живости. Одело му се разликог.ало од других. Говорио је мало, али паметно и тачно. На његову реч свак ее могао сигурно ослонити. Лосдедље године влвде цара Петра 1. Докле је год живео велики цар никако није ирестајао, да заводи нове уредбе, да искорењује свако зло и да се брине о образовању свога народа. Да би могао дознати све што је добро радо је путовао по другим државама. Године 1716 путовао је опет у Холандију, којује највише од свих земаља волео. Овде су га свечано дочекали и гово-

рили му бечеду: Говорник је беседио високоучено. „Ја вам благодарим", рече Петар, „али ја вас нисам разумео. Ја сам учио код Холанђана у Оердаму градити лаце; али овакав говор нисам учио". По што је све разгледао и обишао у Холандији, отиутова у Париз. Тада беше краљ седмогодишњи Лудвик XV. Кад га је Петар посетио, узе га на руке, пољуби га и рече: „Желим вам, госиодару, да порасгете и да срећно владати могнете. Може бити да ћемо временом један другом од користи бити". У Паризу је Потар обшиао све заводе научннке, вештаке и Фабрике. Кад је дошао у цркву, где је био зеконан мудри Гишељи, загрли његов споменик и викне: „Велики човече! дао бих ти половину моје државе, да бих од тебе научио другом половином владати". Веома задовољан с оним, што је чуо, видео и научио у страним земљама, врати ее нреко Холандије и Немачке у Гусију. 2. Али овде га је очекпвао жалостан посао, казна његовог јединог сина Алексија. Он је био еин прве жене Петрове, коју је он отерао, и отац га је већ због тога мрзео. Томе ,је допринело још и то, што је Алексије био противан новинама, које је његов отац уводио. Свештеници, међу којима је он одрастао, дражили су га још из рана противу свих новипа, и Петар је с тугом гледао како ће се после његове смрти Гуеија опет вратптп у старо варварство. Узалуд га је оженио принцезом из Брауншвајга, узалуд га је читаву годину дана држао у двору његове тазбине. Кад га је његова мудра жена саветовала, Алекеије и њу омрзе, и ако му је она роднла двоје деце. Петар је љуто корео Алексија што рђаво постуна са женом. И ако су у једној кући живели виђали су се један пут у недељи дана.