Просветни гласник

КАРАКТЕРПЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

881

Читаве сахате седеда је пдачуКи, и од сидног кињења нападе је самртна бодест. На њено захтевање носети је Потар. Она му забдагодари за сва добра која јој је он с царицом учинио, окупана у поток суза благосдови своју маду децу и даде их своме неосетљивом мужу у руке, утеши своје ожалошћене служавке и — умре. Петар беше дубоко потресен. Њега обузе језа, кад помпсли да има са.мо једно, па и то несрећно дете. „Кад бацим мој погдед у будућност", рече му он, тада ме сионадне жадоет, која ми на срцу дежи а радујем се досадашњем успеху. И ову жалост ти производиш, сине мој! • Ја сам човек смртан. — Коме ћу поверити да очува оно што сам задобио, коме ди ћу дати да даље тиме управља? Треба ди то да оставим човеку, који је свој дар закопао у земљу? Како сам тп често ово говорио, како сам те често кажњавао ? Више година ћутао сам ја. Ади говор је тако исто мало користио као и ћутање. Ја сам само губио време! Место да си вредан, ти сеодајеш неваљалству н банчиш!" По том му прећаше да ће га искључити од наследства престода. ; ,Радије ћу моје царство дати достојном туђину, него моме рођеном, недостојном сину". Све је ово бидо пре Петровог путовања у Амстердам и Париз. Још при растанку Алексије, да би Петра одобровољио , објавио је да ће се одрећи престола и ићи у манастир. Петар беше тиме задовољан. Али још у путу доби он писмо да треба да се чува од Алексија, јер се он дружи са сулњивим људима. Петар је одмах писао Адексију: дИли за осам дана дођи к мени , иди ми пиши у који ћеш манастир и кога дана ступити." Алексије отпутова из Русије и побеже у Беч. Цар Кардо узе га у заштпту и сакри га иајпре у Тирод, а по том у Неаиољ. Но ипак руски посланик сазнаде где је он и цар Петар захтеваше да се он изда. Он је одмах нисао сам своме сину: „Какву жадост чиниш твоме оцу! Чини што

ти мој иосданик буде казао и не бој се ништа. Ја ти обећавам пред Богом и пред судом да те нећу казнити, ако испуниш моју вољу, и ако се покориш и натраг вратиш. Али ако то не учиниш ја те као отац вечпто прокдањем, ајаћу већ знати како ћу те наћи." — Алексије иристане да се врати у Русију. Он се свечано одрече престода и доби опроштење под усдовом, да покаже све његове саучеснике. Он то учини и знатан број људи оде на губилиште. Његова рођена мати беше учесница, те и она паде у затвор. Но он многе није проказао, ади мадо по мало дознаде се да је имао намеру да се противу оца побуни и да га са престола збаци. То учпни те се огдаси да он није достојан дате му мидости и Петар састави суд од духовних и светских лица, којп ће кривицу његову са свим непартаично извидети. Пресуда духовних лица гласида је: „Ако ће наш господар оптуженога казнитп по његовим дедима, то има он примере из Сстарог Завета. Ако ће да се дрдаи Новог Вавета, то има пример Исуса Христа, који изгубљеиога сина прима". — Светеке судије осудише га на емрт. Петар се сад борио као Брут са очинским осећањима и дужностима једног насдедника престола. Брига, да ће посде његове смрти настати немири, претеже. По што је неуљудном сину потпиеата емртна пресуда упдаши се он тако, да се одмах разболео и сваког часа све сдабији бивао. Непрестано је тражио да говори са својим оцем. Катарина говораше Петру да му молбу исцуни. Он га нађе болесна. Са сузнпм очима и скрштеним рукама, говораше Алекспје: „Ја сам много пред Богом и мојим оцем згрешио. Ја нисам вредан да живим и но надам се да ћу оздравити. Само вае молпм да при смртп мојој скинете с мене нрокдетство које сте на мене бацили, да ми опростите преступе, да ме бдагосдовите п да се молите Богу за моју душу." Сви приеутни беху јако ожадошћени, а цар дубоко