Просветни гласник

888

Факта. Међу тим добро је, да се старији ученици тачно удознаду с ириродом друштва као једном заједницом љу. и, који на једном одређеном територију, ради својих узајамних интереса и своје снгурности, заједннчки станују нод унравом једне највише власти. Из све суштине (битне особине) друштва ироизлази закон или социјална нослушност, која сачињава један велики део моралности, и која је тип целокупног морала. Историја износи различне облике вла...авине и различне врсте закона и у своме описном (у облику прича) делу саоиштава нам извешћа о више или мање жестоким колебањима и променама у односима између иоданика и оних, који владају над њима. Изношењем таквих лримера Историја постаје како једно средство за нолитичко образовање тако и за морално васпитање. Одабрана иредавања из Изсторије у очигледној настави могу бити овака : Политички и социјални живот примитивних народа, при чему ће се почети, на нример, с иланинским становницима (горштацима) у Индији, на одатле се може постепено прећи и на наш данашњи устав т. ј. на политичке социјалне и економске одноее у нашем друштву. Једно нарочито иредавање може објаснити револуцију у њеном двојаком обдику, као партикуларну и општу или у упоређивању. Нека од последњих револуција, на пример, Француска, иослужиће као предмет за предавање у партикуларном или конкректном, » а један преглед различних револуција, које су једна с другом поређене треба да дође уз оно прво као нарочито веџбање за оно, што је опште код различних револуција. Историја се предаје но две методе наизменце, које се узајамно допуњују — прва је свестрано (опширно) скицирање опште, а друга детаљно извођење одабраних одељака. Универзалну Историју даје Хронологија, која износи нрве вести историске, и тиме и нрве вести о великим светским дога-

! ђајима. 0 модерној европској. а још више о нашој сопственој Историји, може се изнети једна опширнија слика. Извесне еиохе на пример, прелом.и или обртне тачке у нашој сопственој Историји, треба да се опишу до најмањих ситница. Најнезгодније су и најгоре оне компилације, које нити су толико опширне, да би могле дати један оишти преглед опште Историје, нити су довољно, тачне, да би могле јасно изнети историјске снаге, које дејствују. Стара је Исторпја досад увек била спојена с класичким студијама, и због тога је тек доцније почињата да се предаје, и све што се из ње учило у првим почетцима наставе ограничавало се највише на одабране епизоде. Изгле.:.а, да настава у правој историји не може ни да има неку своју сопствену методу. Судећи но различности назора, који о овоме питању владају, рекло би се, да је свака метода за историју применљива. Заблуда ова оснива се на томе, што се при томе са свим мало у обзир узима положај учитеља. Кад овај Историју предаје, то он не чини на првом месту ради саме Историје, него је- узима као средство, које ће' га на другим областима потномоћи. На тај начин Историја дели судбину многих других духовних производа, међу које долази и сама Виблија. Она се просто употребљава као средство за учење шчитавања и читања. Она служи као основа за многа прва предавања о иравди и неправди, о добром и рђавом. Она служи за ону цељ, коју јој је Гете дао: да улива одушевљење, што се може свакојако нротумачити и под чим се могу разумети страсти у опште. Али у свему овоме нема ничега, што би се могло узети као чисто историјска ствар, као једна ®ункција од историјских композиција. И но томе, и методичка правила за овака веџбања, удешавају се према другим — а не историјским — обзирима и односима.