Просветни гласник

937

земљу, стао на пут верозаконим передима и утврдио добре односе с римским папом, који ире тога беху запемарени. Раг с Персијом због пдемена Лаза, које потражн визаптпјску заштиту да се ослободп персијске вдасти оставпо је у насдеђе нећаку Јустинијану. Јустинијан 1-ви (527—565). — У то доба старешпна над источним областима даревине беше храбри Словенин Велизар. Он одби Пер сијане од Јерменске, на коју они нанадоше. У Сирији га истина Персијани једном иотукоше, ади ни ту земљу не могоше да освоје. Кад нремнну нерси.јски краљ Кавад, нови владалац Хозроје Њуширван утврди мир с Ведизаром (532), но тај мир у ствари беше само цримирје за други жешћи рат (540 — 562), којп се најзад сврши с утврђењем старих граница између једне и друге државе. У Африци, у вандалској краљевини, беху велпки немири. Климом и римском образованошћу разнежене Вандаде мрзили су становници старе Картагене и као тиране господаре и као јеретике Аријевце. Краљ Хилдерик попустљив према православним, нзазва буну у којој му оте престо Гелимир. Владике појединих градова хтедоше да одбране нравосдавне од јеретика и позваше цара Јустинијана. Он се огласи за савезника свргнутога краља Хиддернка и носла с фдотом Велизара, кога одушевљепо исиратише грађани престопице. Прибдиживши се Картагени Велизар објави АФриканцпма, да пм додази не као освајач, но као ослободнлац. Вандали нокушаше да га задрже, али му Картагена отвори врата и православни га радоспо дочекаше. Гелимир потучен, још се неко време брањаше на пенрнступној висини, но глађу приморан предаде се. Краљевина вандалска би уништена, власт источне даревине утврђена у северној АФрици и посдедњи вандадски краљ Гелимир ! красио је Велизаров свечани повратак у Цариград (534). Још тежи задатак очекивао је храброг војсковођу у Италији. Ост-Готи беху освојили ову земљу под Теодориком, ади је византијска вдада и даље сматрала као део своје држаие. Кад премину Теодорик (526) и насташе немири, Јустинијан посла Велизара с војском (535). Он лако заузе Сицидију и доњу Итадију, Рим му отвори врата. Притешњени, Готи изабраше за краља храброга Витигеса

и отпочсше борбу. Велизар опседну Равену, у којој беше Витигес п двет готскога народа. 3 највећој нужди Готп понудише Ведизару к РУ и У> само да га задобију. Велизар привидно прими понуду, уђе у Равену где га одушевљено дочекаше ; ади веран свом вдадаоцу, ухвати Витигеса и као роба посда у Цариград. Јустинијан је неблагодарношћу наградио труде Ведизарове. Носумњао је у његову ноштену намеру, н позвао га у Цариград. Велизар се нокори царској наредби и напусти бојно поље, а Ост-Готи изабраше за краља Тотилу , продужише војну и кроз крагко време освојише већину Птадије. Тек тада увиде Јустинијан какву је погрешку учинио, што је одазиао Ведизара. Ио његовој лгељи стари војсковођа по други пут иође против Гота, ади га срећа впше пе праћаше. Опет позван, Велизар уступи своје место војсковођи Нарзесу, који с јачом војском нападе непрпјатеља. Код Тагсне, у подножпју Апенина, беше страшна борба (552) у којој Тотила ногибе, а Нарзес одржа победу. Једпо одељење Гота изабра за краља Теју п поново окуша срећу у борби, ади би потучено испод Везува, где и Теја погибе. Његови борци замолпше Нарзеса да им допусти да слободно отиду, и он им донусти. Тако се сврши двадесетогодишњи уиорни рат <535—55) између Гота и Византињана, и Византија утврди своју власт у Италији. (Видп о томе напред : Пропаст ост-готске краљевине). У тренутку, кад Готи и Персијани вођаху упорне борбе са источном даревином, ђерманска племена у Шнаннји такође помогоше Византији да и том земљом овлада. Краљ Атанагилд потражи помоћ у Јустинијана иротпв Агила (552). Византињани се корпстише нозивом да заузму Валенсију, Кордову, и да утврде своју вдаст у јужној Шпанији (до 624.). И Бугари, удруженн са подунавским Словенима, пређоше преко залеђенога Дунава 559 и уиадоше у Тракију. У то доба Ведизар, лишен милости свога госиодара, беше у осами, далеко од државних послова. Нотреба отаџбине поново га је позвала да је брани. Царској гарди нридружи грађане, изађе на сусрет непријатељу, потуче га и прегони преко Дунава. Јустинијан беше сретан у ратним предузећима, ма да језгру његове војске не чињаху