Просветни гласник

ДУХ НАСТЛВЕ

И ВАСПИТАЊА

књига? И оаговор је и овде са свпм јасан и одсечаи : ие може, иикако ие мо;ке, пичпм се изучавање самих предмета ипојава не може заменнти. Ко хоће да учи ону науку коју учи „Ботаника", он мора да нде у природу да учи биљке; ко хоће да учи оно, оне нојаве, сиде, законе ириродне, што их учи Физика и Еемија, он мора да тражп те иојаве у природи, или да их сам прави и нроизводи, те да их учр. и нозна. Ко мисли, да место тих иојава могу бити довољне саме речи, да оне из књзге или оне из уста, могу потпуно заменпти те појаве, тај се грдно вара. Закопи су духовнн једни нсти свуда, и којим је путем ишао дух људски уопште те дошао до науке тпм истим путем и данас се те науке морају изучавати. А ти су: видети предмет сам, пли појаву, и створити иредставу о њему цдп њој; разгледатн га са свих страна, пли што се велп, испитивати га, за себе и у свези са свима другим, и створнтп јасан аојам о њему. И из тога се састоји све наше знање. Иојмови и представе се после комбинују и чине сву нашу умну богаштину и живот. А где су ови елементи духовни, ове основиде све умне грађевине. лабави, плитки и бледп, ништавни, ту је и сва даља грађевина трула и трошпа. Замислило створење, које не бн гледало овај свет, него би од рођења седело у каком затвору, или лежало у колевци, па би му се говорпло, и речима давале нредставе о овоме свету и предм( тима у њему; каке бп бнле његове предсгаве, његови појмови, његов дух! Речи су знаци, да кажу и да помогну само да се нредмети и нредставе изазову у свести кад су већ готове, а нису чпнилице, што стварају представе. И никад нигде речи не могу бити оно исто што и предмети и стварати представе као они. Опе само онда пмају службу, кад се ариродним иутем веК дошло до иредстава и иојмова, иа се њима та готовина изазива, комбинује, и нешго „ново" тј. пешто опште, нешто очевндно, гато већ лежи у томе староме, „ствара" иизводи. Науке пак пмају ту добру страну : да траже и дају нове представе и појмове, па да за њих траже и дају и нове речи, те тако богате с две стране ум онрх , који их нзучавају, па тиме их све више оспособљавају и за оне радње, где речи саме имајусвоју службу. ИТта могу самс речи да учине, место предмета, пмамо лена ири-

мера на „ђаволима" и „вампирима". Тпх предмета, објеката, нема у прпродн, а у нашој свести лете пајразлнчннје Фантастичне слике, које су ре .чи. И оне ни то не би могле да ураде да дух пре тога није задобио извесне представе н појмове од других стварних објеката, од нредмета који постоје, и који се виде. Са свим нам је даклејасно, да речи пе могу заменити истинске нредмете и појаве у стварању представа о њпма, и да се давање јаснпх нредстава п појмоваморавезати строго за саме те иредмете у нрироди н појаве на њима, а речи само да служе као помагачице и средство, да се те задобивепе представе и појмовн исказују, п изазивају, те да се врше даље умне, логичне радње. По томе, јаспо нам је даље, да ни у настави, у „предавању" наука, никако не могу бити довољне речи, или сам говор, на ма како он био иначе лен и логичан. Њих може бити колико год хоћете п каке хоћете ; и оие ће увек остати само иразне речи, и ништа више; дух за то не мора напрздовати. Његова садржипа п јачина не морају бити нимало веће. И да поред те гомиле самнх језичних радња и Фантастичких сенака, сама прнрода не даје нове реалне представе, дух пе само од сампх речи што не би ишао напред него бн кржљавио, слабио, и најпосле, у какој болести својој прешао у раснад. Кад тако стоји с речима у опште, с речима жпвим, које су увек иогоднпје и моћније да изазову старе представе, и од њинога састављања и раздвајања, скланају нове Форме, онда шта можемо рећи за мртве књиге, за учење из оних мртвих речи и њиннх комбинацнја, што их је туђа памет ставила на хартију у Форми у којој су оне мисли н представе биле јасне кад их је стављала па хартију? Шта можемо рећи за тај сув, мртап костур баш и онде, где с» деца најбоље упућена на читање и разумевање онога што читају, и где су нре тога сви појмови п све представе даване на са свим прпродан начин реа/ним објектима. и где их дух већ пма довољио? Нису ли то онет речи, мртве Фразе и ништа више? А шта можемо рећн за оне прилике, где су деца од првога почетка још овако „пастављана* речима самим, и где ни пајосновније представе немају нпкаке нијасноће чи јачине? Замислимо часком да се