Просветни гласник

970

оиако „предаје" вишии разредима гимназије а да су Деца кроз целу обновну ганоЛу и кроз свЈе аиже разреДе гимназије учила пз књИгб; одвојено од истивских предмета у нрироди; Н онДа нам одмах излази пред очи жадоспа слика са свом својом ругобом : огромна мука и папрезање умно, да се понамте они силни знаци и ред њин — речи и редови — па при свем том опет да се пишта пе научп, и да се у ствари ништа више не зна, но што се ^ЈиаЛо нре Тога. И само тако моЖе Да се учи неколнко годПна, п врло Често и здравље да се упропасти, па опет да се пишта не научи. Само тако може да се сврши неколпкО разреда основне школе и сва гимназија, па да се опет нпшта више не изпесе из школе 'сем читања и писања н иешто мало рачунања. Само тако може да буде, да се и од тога често не види никака вајда, него да се п то за кратко време заборавп, и да се тако права интелигенција не уносп у масу . народну, у живот, него да је се пеШго мало само крије по званичнпм канцеларпјама. Ирема свему овоме ми смо потпуЦо готови да изречемо нресуду оиој иастави, која се чиип речима, и иредавањима из књиге. Спремни смо да им изречемо најжешћу осуду, и да је прокунзмо. Нп о једној насТави, која се врши само речима и књигом, ми пе можемо мислити добро. И кад п по нашпм средњпм школама видимо толика предаиања из књпга ми и о њмма не можемо мислпти добро.Готови смо увек, да узмемо да ппје учено баш „на памет", „из књиге", од речп до речи, него да је и говорено и „објашњавано" и допуњавано", али зар не видесмо, да су и то опет речи и ништа вигае, и да оне пе могу никако замешгги истпнске предмете и појаве у ирироди у давању поввх представа о њима, у стварању појмова и давању новога и реалпога апања? У животу људском нема нримера, где се срсдство обрнуло у цељ. као што је овде. Ењиге су биле испрва само средство да се до некога знањадође; сад су оне по стале но школама циљ. Није впше циљ да се изучи оио у ирироди, у овоме спољњем свету, о чему говори ко.ја књига, већ да се изучи она сама. Ако се изуче све оне речи у књизи нгго се зове „Физика", и ако се нонамте сви опи редовн п правнлау књизи гато се зове .Катнхпзис", мисли се да су иозиате

и пзучене и сзе природне спле и закони, и Сав морал и дасе ностало релпгпозно. Књига јб СаврШенО истисДа нрпроду, п знање заменила собом. И све Се ВиШе и даље наслеђује мана п веровање, да без књиге пе може ни да буДе знања; А све то чпни а»ина непоречна вредност, коју иМају ј Шпрењу знања. Да су оне красне иомоћпице у задобпјању зиања п разиошењу цпвплизацпје о томе нема сумње. Али ударимо гласом на ону реч: иомоКнице и запамтпмо добро, да су оне средство, а никако цпљ- Ја сам тражио још који пример у животу људском, где бп се озако каМо среДство изврнуло у циљ, и нисам могао да га нађем. Од како је Књиге, заиочело се пз ње да се учп, па се тако временом све учење свелонању. Томеје, ио свој прилицп помогла и та окодност, што су деца мала довођена у школу, пајеоно, што је у књизи нревазилазпло њипу моћ иојимања, и она су но својој обпчној наклоности, почела да уче „нанамет", верно „пз књиге", па је носле то нрешло у обичај и мишљење, да без књпге и пема науке, п да је књига наука. Доста је само то, датојош и даиас живи но школама, и да паучна Педагогија има муку, да то пстреби, и обрне духовни развитак на прави пут, и да механизам замени размишљањем, а нејасие Фантастичне слпке знањем а свакојаке самовољне спекулације науком, а силне ФилосоФске лудости једном здравом философијом. Па шта остаје књигама онда, кад им одузмемо ову улогу, коју данас имају ? — Остаје им оно, за шта и јесу, а то је: читање. Читање и ништа више, и школа има да се ностара, да оно буде пријатно, а то ће бити, ако оно буде разумљиво. г Баци могу читати своје књиге као год и ми велпки своје. Од самих књига каке су оне, од самога оиога што садрже оне, н од дечијег стања духовног зависиће, хоће ли оне имати за њих пупо интереса, или нимало, хоће ли их читати, или неће. Оно шго се зове настава, то мора ићи са свим за себе, одвојено од сваке књиге, а везано за природу и оне предмете и појаве у природп, које она обухвата. Ти се предмети, те се иојаве, и њини одношаји, имају учити и говорити. Хоће ли деца читати што, то је пина ствар, или боље да кажемо, то је друга ствар. Дабогме да је боље, ако деца нађу да о томе