Просветни гласник

956

113 ОПШТЕ ИСТОРПЈЕ

узалуд мучи да се одатле шпчуда. Благородни владар брзо снђе с коња и притаче своме пратиоцу у помоћ. Али он и сам иотону дубоко у снег и дође у веливу опасност. У широким иољима, покривеним снегом, не впђаше се нигде живе душе, само у даљини се могагае видети торон. од цркпе једнога сеоца. Тамо потера честити цар свога коња но што је слугу утепшо са неколико речи и обећао му брзо у помоћ доћи. Он брзо стиже у село и узе више сељака с коњима који одмах за њим нођоше. Цар хиташејер се јако плашпо за живот свога вернога слуге. Сељани срећно извадише његовог слугу испод снега, који већ беше п свест изгубио. Али старањем спога честитог госиодара он се брзо опорави. 3. Доброчинство Један пут се извезе цар у предграђе да шета. Ту га сусрете један мали дечко, који склопи руке иснред кола и непрестано викаше: „Ах, ваше Величапство само једну једину Форинту \" Цар заповеди да се кола зауставе и запита дечка, који је плакао: „За гато ће ти одмах толико новаца?" Овај дрско одговори: „Доистајето много, ваша милост! Али ја морам једну Форипту имати. Моја је мати болесна и иослала ме је да зовем једнога лекара. Сад сам код двојице био ; али ни један не хте доћи без Форинте и ако је моја мати тако јако болесна. Ах Ваша милост, само једну ооринту, само једну једину, и ја нећу никад у моме животу просити." Цар се најтачније извести о стану дечаковом и даде му захтевапу Форинту. Тек што је дечку жеља иснуњена, огрча он одагле што је игда могао, не хтевши иикога ни иогледати. Јосиф , кога је невоља најмањег његовог поданика тиштила, хтео је сам да походи невољницу и да се на месту увери о истинптости дечијег причања. Он зановеди да, се кола терају до цред кућицу сироте жене, у којој је ио описивању дечковом

живела. Да га не би познали, огрте се у свој огртач и уђе у собу болеснице. „Јеси ли ти ; драго дете?" викну слабачак глас са болесничке постеље. „Не", рече Јосиф, ,,ја сам лекар кога је ваше дете звало". И човекољубиви цар пристуии кревету болеснице и са сажаљењем посматраше сироту жену. За тим рече : «Дајте ми перо, артију и мастило, да бих вам могао рецепис прениеати". Жена га мољаше са слабим гласом, да са једне полице узме мастило, артију и перо њеног сина, и да се послужп. Јосиф узе, написа и заиоведи, да се рецепт у а-потеку о,\несе. Он зажели жени да се опорави и оде. На скоро по том дође јој спн са правим лекаром. Мати се јако зачуди кад виде и другог лекара и питаше сина од куда то. Дечко исприча све што се догодило, а и мати такође. Сви се зачудише. Но кад реч дође на рецеит, лекар га узе прочита, иа узвикну пун радосгп: „Овај може боље преипсати него ја! Ваш лекар ннје био нико други него сам цар. Реценат је упугница од 50 дуката на његовог благајника, коју треба одмах да вам исплати." Болесница иостаде још слабија, услед овог изненађења, али се брзо опорави, јер је сада могла добити и лекове и бољу храну. Са свесрдном благодарношћу хвалила је Бога, који јој је у кућу послао анђела избавитеља. 4. Љубав према правичностн У Чешкој беше настала таква скуноћа да су многи становници триели најжешћу оскудицу и нису имали ни леба, да своју глад утишају. Јосиф заповеди да се тамо пошље доста хране, а и сам отиутова тамо да се увери, да ли се храна дели онако, како је он наредио. Са свим као неиознат дође он у једну малу варошицу. Пред варошком кућом етајало је више кола натоварено храном. Сељацн, чија су била кола беху се искуаили у гомилу и говораху један