Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

957

с другим. Кад их је Јоснф заиитао, шга ии је^ они одговоришс: „Ми одавно овде чекамо, а имамо осам сахатп иутовања да се натраг вратимо" — „То је истина", додаде снроводник кола, „а становници узалуд чекају више сахати, да им се храна подели.» Цар, који је имао на себи ирост огртач, уђе у канцеларију и јавп се надлежном чиновнику, код кога тада беше велико друштво. Чиновник. Ео сте ви? Дар. Официр у царској служби. Чиновник. Чиме вас могу служити ? Цар. Тиме, да ове сељаке, који одавно чекају, одмах подмирите. Чиновник. Сељаци могу још дуже чекати ајане могу кварити себи задовољство њих ради. Цар. Али људи имају дуго да иутују, а већ одавно чекају. Чиновнив. Зашто браните ви сељако? Цар. Морате бити човечни, а и сељаци имају својих нужда. Чиновник. Ваша наука о моралу није овде на добром месту, а ја знам шта ми ваља чинити. Цар није могао дуже ноднети суровост и немилосрђе чиновниково. „Сад вам морам отворено казати, господине чиновниче,'' рече он, „да храну одмах раздате. Чујте ме драги пријатељу", продужи он даље, „ослободите ове људе. Ви од сада нисте чиновнпк, а ви познајте у мени вашега цара који вас лишава вашега звања"". По том Јосиф оде, а немплостивога чиновника оставп да сам размишља о узроку своје несреће. 5. Љубав према народу Јосиф је волео свој народ и желео је, да и народ њега воли. Парк у коме се дотле шетало само илемство отвори он целом народу на уживање, а на уласку стави натпис: ; ,Свима људнма носвећено од њиховог добро-

твора". Паемству ово нпје било ио вољн, и једнога дана неиолико илеми^а тужили су се код цара, да сада нема.ју нигде једног месганца, где би могли на миру остати, Јоснф одговори : ;; Кад бих ја увек хтео да живим међу равнима себи, ја бих морао ићи у породичну гробницу, где моји нретци ночивају". Госнода ее овим задовољише и тако публика и данас још ужива у иратеру (башт.т) без разлике сталежа. 6. (Јнисходл.ивост Године 1781 на своме иуту кроз Нидерландију возио се Јосиф на колпма од једнога места до другога. Пут му беше ненознат и с тога му је исти иоказивао један сељак, кога је уз нут десио и који му се због своје чисте одеће одмах доиао. Сељак је одмах познао високу личност иутникову, уседе на коња и јахаше поред кола. Јосиф га је иитао о земљорадњи н газдинству. Сељак је тако лепо одговарао да га је цар иозвао и метнуо норед себе у кола. Кад се сељак хтео одвојити, рече он слободно: л Ја више нисам потребан вашем Величанству. Овај иуг одвешће вас у Л.евен". Јосиф га хтеде обдарити, али сељак рече: „Мениновац не треба воћ дужност је Фламапца, да даје вашем Величанству." 7. Заштитиик угн.втених Кад је Јосиф био у Угарској, посматраше пажљиво једнога заробљеника, који беше један лен стар човек. „Ва гато радпте ви у гвожђу?" запита га он. — „Ја сам нред мојом кућом убио једнога зеца." — Зар ништа друго нисте иогрешили?" — „ Ништа". - „Башнншта?" — „Ништа милостиви господару !" — „Ко је ваш старешина ? Ја ћу за вас молити." — „0, не ваша милост, само то не. Један нут је један племенити госиодин молно за мене и кад је он отишао, ја сам добио 50 батина. 113