Просветни гласник

1007

имамо два посда : место самога „учења", сад и иисање и учење. Писаао се оно па часу (као што неки изрично казују), писадо се оно код куће (чиме се неки као извињавају), сасвим је свеједно. Два су то посда, два трошка, две муке, две дангубе, па ма биде код куће, или у школи. У суштини је пак ово псто, што и оно из књиге. Само речи п ту и тамо,то је заједннчка карактеристика њина. Ствари , истинских предмета, објеката природних, нема ни тамо пи тамо, п сасвим је све једпо из које ће се артије учита : оне писане, иди оне штампане. Од куд је ово днктпрање ? — Кад се ио викадо на учење напамет и на књиге, онда се хтело да се оне одбаце, а на њино место ? — дошла „диктанда". Суштина дакле остада иста, а Форма промењена. Место књига није се знадо шта да се метне ; а пошто оне „не ваљају", то ето „диктанда". Шта је требадо да се метне, то мп већ знамо, а шта је дошдо, видимо. Од свих известилаца средње — школске наставе једини заступник директора горњо-милановачке ниже гимн. реалке веди овако : „Диктирања није бидо сем мало нешто из „Српског језика" и то из првог деда граматике. Из остаднх предмета није ништа диктирано, до што су ио неке ствари, до којих се дошло у шкоди као правпда и резултати из рачуна, немачког језика ит. д. нрибележаване од ученика у њине свешчице, без диктирања — већ онако сдободно како је који умео". (И нре тога)" : наставник је тврдо био убеђен , да ће се већи резудтат постићи, ако се буде предавадо без књиге, и ако се он буде трудио и спремао да као жива књига замени мртву..." И то је све, из свих извештаја, што налазимо аротиву диктирања и иротиву књига. До које пак мере могу да дотерају ова диктирања, ми смо већ видеди. Ја сам вавлаш у ређању појединих иредмета казивао, и од колико је табака било то „диктандо". И зар не видесмо на некодико места но 25 и 30 писаних табака? И зар то није ужасно, кад нађемо, да се, у једној дедој гимназији готово сви предмети пишу ? У самој крагујевачкоЈ гимназији изпосе „диктапда" две стотине и дванаест 'Јабака! На сваки разред дакде додази иреко тридесет табака. Од тога долази : на сам V разр. 62, а на IV 71 писан табак ! У Чачку у самом 1У-ом раз-

реду има 110 табака! Још јако пада у очи, што су све бољи и реаднији предмети иисани, а анстрактнији и Формаднији учени по књигама. Тако н. пр. Кемијаамабаш по свима школама диктирана, а Наука хришћанска, Историја, и т. д. по свима из књиге. Кад смо већ рекли да нећемо да учимо из књига и по књнгама (већ из природе), онда нам је јасно, да нећемо ни „диктанда". Па шта онда да метнемо на њино место ? Место књпга стависмо природу, а књигама оставнсмо само оно, за шта оне и јесу, а то је читање, читање сдободно и вољно. Место г диктанда" стављамо опет природу а њене предмете и одношаје, силе и законе, а „диктанда" сасвим прокдињемо и бришемо, и место њих стављамо оно, место чега су она, а то је писање. То је записивање. То је слободно бедежење онога, што човек зна, што је разумео и научио, па оће да га се опет некад или чешће сећа. То је опет просто посао дечији, у који наставник нема да се меша. Његово је само, да ствар пзнесе јасно, и да га сви разумеју. И то је све. И највише још нешто, ако оће, то је, да не јури нагдо са ствари па ствар, но да их причекује, да оно што им је изиео, нацртају или запишу. Како ? — то је њииа ствар. Сваки нек ствара себи логику и стил. То баш и јесте најбоља школа за ово обоје. А обоје нам је преко потребно. Што је данас тако мало ваљаних говорника, није ли гоме узрок, што увек говоримо туђим речима ? Што је тако мало писаца и мислидаца, није ди томе узрок, што се у томе ннкад не вежбамо ?.... Некад су ненисмени људи, без књиге и артије, ФидозоФирали о целоме свету ; данас људи после 15 — 20 годипа школовања не умеју да Филозофирају о својим пајситнијим нотребама и најобичнијим појавама око себе. Добрњац, Карађорђе ц Мнлош, неписмени, диктиради су својим писарима читаве паредбе и писма царевима и краљевима, а данас нма тодико срнских школованих чиновника, који не умеју честито да напишу сами једну модбу или иризнаницу за плату. Дивимо се и данас српскоме простоме сељаку кад дође у скупштину каку и стане да говори, а не чудимо се и не питамо се што наши ђаци и ми сами тако бедно стојимо с нашом умном самосгалношћу и ин119 *