Просветни гласник

1012

вему (детету) забрањено, на иример, оао је врло живо протестирало кад његова чуварица метне но;к у своја уста, или кад бн умочила хлеб у млеко. Но оваква осећања не могу се толнко сматрати као знак да је код детета већ развијено осеЛање дужности ; јер то више ноказу^е да је дете увидело, да свако престунање в неиснуњавање заповестн доноси рђаве последиде т. ј. да неки ностунци повлаче за собом прнјатности, а други непријатностиАлп за колико се ово иочиње пре знањаречн то ја, на жалост, нисам могао одредити. У многим овде наведеним случајевима а нриљежним посматрањем лако је још и више таквих изнети — нема ни помена о упливу изговорених речи. Макар да још нема никаквоха покушаја за говор или ако и има дете неколико речи, онет сви ови случајеви о детињем духовном развнтку у првом времену, којн су у овој глави паведени и које сам ја сам посматрао, доказују нам да логичке радње детињег духа достижу велики степен развитка а без икаквих речи и независно од језика. И нема нпкаква разлога због кога би требало да сматрамо интелигентне поступке једног детета које још ие уме нимало да говори, т. ј. не уме своје представе да искаже речима, али их већ доводи у свезу, као нешто са свим (специфички) различно од интелигентних (не инстинктивпих) поступака каквог паметног орангутана или шимианзе. Разлика између њих састојн се у томе, што мајмуни ови не могу образовати тако много, ни тако јасно, нити пак тако апстрактне нојмове, и што не могу доводити своје представе у тако велике и разноврсне везе као што све може човечански створ међу људима — и то још ире него што научи говорити. А пошто дете већ научи говорнти онда се она нровалија између дететаи мајмуна тако брзо и нагло шири, да после човеку изгледа као нека одвратна накарада човечијег лика и оно, што му је пре изгледало у многом ногледу као истоветно са човеком. Да би се дакле разумела нрава разлика између животиње и човека, нужно је да се зна како једно дете и животиња могу имати и без речи представа и како их могу у ира- [ вилну везу доводити — да ли, на пример,

сећања ностају као п снови — и нужпо је још да се суштина учења говора испита. За прву проблему, којаје са психогенетичког гледишта врло интерееантна и практички веома важпа, обећавају нам неког објашњења посматрања, која су чињена и чине се над гдуво рођеном — таво званом глуво-немом децом, да би се вндело како се код њих образују нојмови.Јаћу овде навестп најнре мишљење једног искусног нрактичара о томе нредмету. Са свим умесно о томе се изражава великозаслужни управитељ завода за васпитање глуво-немих уВајмару, С. ОеМгоегп (1867 г.), овако: „У првим годинама свога живота глувонем сваки предмет, који је ма чиме прпмамљпв за њега, разгледа са свију страна, нреврће и пипа, приближује му се и удаљује се од њега. И исто онако као н деца са свима чулима, тако и глуво-неми добијају на овај иачин чулне ирнмете од предмета, и састављају их у представе. Тако глуво-еем запазн многе одлике (особнне) нојединих нредмета, које он међу собом нли са одликама других нредмета сравњава, али увек доводи у свезу са оним предметом, од кога надражај долази у томе моменту. Тнмејезон сравнио и у свезу довеоједну тачнију илп нетачннју иредставу самога тога предмета, према томе у колико га је пажљивије или овлашније носматрао. Онако као што је тај иредмет уиливисао на његова чула: гледање и аиаање, тако га глувонем аредстављи и другим људма аомоИу нарочитих знакова за вид, а аосредно и за иииање. Он подражава облик, црта и слика опо што је и како је видом и пипањем приметио на посматрапом предмету. За ово се он служи и оним средством, које је природа дала свакоме човеку, а то су разноврсни покрети лица, уиотреба руку, а при нужди и ногу. Ови знаци, који се сами ио себи обра зују без икакве наставе и учења, и које глувонем непосредно за своје нредстављање уг.отребљује, управо суједанготов нацрт слике коју он палази и посматра; па после је пресликава (знацима представља) и с тога ти знаци стоје у тесној вези са унутрашњим особинама свакога предмега, који се представља. Али, ми налазимо не само — као што се у осталом и по себи разуме — да глуво-нем