Просветни гласник

ДУХ НАСТАВЕ И ВАСПИТАЊА

13

могу пожелети од овога предмета. А ово је последње јако потребно, јер без тога би све добро остало само мртво сдово на хартији. Од свих мана пак опет се најјаче истиче та што се мање обраћа пажња на живи говорни језик а више на граматаку и синтаксу ; више на теориску страну, него и на практичну. Друга би мана била, што се мање обраћа пажња на садржину језика, на значење онога што и како он казује. Нема сумње, да ће језична настава увек имати за свој предмет сам језик, али тако исто нема сумње да она треба да развија и логику, и да то само тада може учинити, ако се не веже само за спољну Форму језичву, него и за унутарње значење. И као год што граматика сама не може ово да постигне без осталих наставних предмета цсто тако и остали наставни предмети који предају само знање, нпсу довољни сами да развијају логично мишљење и говорење, а нарочито иисмено говорење, без граматике. А нарочито данас, кад Логике као засебнога предмета нема, и кад је остали предмети мало развијају, потребно је, да граматика узме што већи део од овога иосла на се. Ваља да иам је увек јаспо пред очима : да Форма сама безоиога што оиа садржи, мало вреди. У главноме дакле можемо потпуно бити задовољни с језиком и наставом из њега. и можемо одмах оставити овај предмет и ово питање, а прећи на друге те да би више времена имали за друга маоговажнијапитања. Но пре него што пођемо даље, да сиоменемо још нешто, што нам иада у очи у некнм одговорима директорским на ово питање. Тако директор чачанскн вели, да је „наставник" Срп. језика приметио а и ђаци су се тужили, да тешкоће доиста нма у овом предмету", на „тражећи узрока тој појави вели, да је узрок у самом стању науке, која се врло брзо развија и сасвим нове погледе отвара". Па даље лепо разлаже, да наставник не треба „дажмури пред напретком науке", и да се ,свим тим по могућству не користи." За тим одмах у нредлозима, шта ваља учиннти У овој настави, вели: „Пре свега истиче се имнеративна потреба јединства у предавању.

Наставник држи, да се по што по то мора у свима школама предавати на један истп начин, по детињним програмима".. Л.ако је видети, да ово пиједно не може да буде „узрок" оној тешкоћи. Што наука сама и литература овога предмета тако јако расте то може бити само тешкоћа за наставника да је он савлада, али за деду не, за успех у школи и настави ово рашћење и напредовање науке може пре бити од користи и помоћи, него од штете и одмоћи. И други разлог не стоји никако, и не може да буде узрок. Да је нотребно јединство и једнакост предавава по свима школама, то стоји. Али за то што га онда није било, то је незгодно за ону децу, која нз једног завода иду у други, али за поједина предавања, за сваку школу за себе, то не може бити узрок. Узрок је у самој настави и нАставнику. Ако је он умео да одабере што ваља из те науке за децу, да га распореди и удеси према деци, њиној спреми и духу њином,[онда нема сумње да ће деци бити лако, н да „тешкоће" неће бнти. Ми ово не бисмо морали ни да сномињемо, да одавде не вндимо и не можемо да изведемо за саму наставу нешто врло важно. Као што има наставника, који не воде савршено никака рачуна о развићу науке, коју нредају, него ухватили нешто мало, па с тиме у школи „терају занат", исто тако иманаставника, који журно и брижљнво прате развитак своје пауке, па, или немају кад да доспеју да удесе нешто за школу и предавање у њој, или би хгели све да унесу у школу, што год једна наука има. Очевидно, погрешно је и једно и друго. Очевидно, прво је млого ружније од другога. Али је обоје рђаво. У првом случају нитн профптира наставник ни ученици. У другом, свакојако, н наставник и ученици. Али у овомесдучају ревност наставникова може бити толика, да, према осталим предметпма н пословима, нашкоди и здрављу дечијем, и потпуно омрзне оно, што треба сваки да воли. У том случају добит се на једној етрани потре са штетом на другој и остане, да се сам наставник користио. (Наставиће се)