Просветни гласник

ДУХ НАСТАВ

Е И ВАСПИТАЊА

разлЕЧНије, и нојмови и иредставе о њему могу бити најразноврсније, и најсубјективније, али оно што је битно, то остаје једнако, стално, и осећања ирема њему чине гдавну садржину редигину. Христова наука је одиста једна узвишена наука, и пуна морала, пуна нравилних ногледа и прпнципа из друштвенога живота. Као што споменусмо она је само једно учење, једна ФиаосоФија једнога човека, који је њоме стекао име богочовека, и која је одиста пунија морада и нраве редигије, но можда и једна од свих вера што су постојале на свету. И штета је само, што је она претрпана плевом сказака басана и натприродности јеванђелских, тако да се једва може видеги. Ваљадо би јеогребити и очнстити, и изиетп чисту као зрно шенице, и за школу и омладину не би имало боље и узвишеније морадне и редигиозне наставе. То је права Етика и Социологија. „Наука хришћанска" пак, то је скуп правида и одредаба разних, које су свети оци и други учитељи црквени нроиисали хришћанима како да верују. Морад и наука Христова ту се само додирује, и износи у оном руву јеванђелском. То су чисто прописи и наредбе како има и морад да се верује па квит. Од науке, од ФилосоФије, ту нема готово ништа. На против, она се с њима ставила у опреку. Веруј, а не мисди; не смеш да мисдиш, мораш ово и овако да верујеш шта може више стајати у противности с духом човечијим и у опреци с пауком од овога ? Историја је забедежпла, и нама и свима будућим нараштајима, чувене и незапамћене грозоте, које су никле из овога судара, и ночињене у име „свете вере ')". И једва једвице је дух лудски скинуо окове са себе и нродро, и разум победио. И даиас, ником више не иада на памет да смеће науку. „Вера", или боље да кажемо, разне вере, остале су ствар цркве, и разни „верозакони" њина ствар и њине проповеди. Тако се даиде редигија првтворнла у веру, вера у разне верозаконе , а верозакони у цркве. Морадна је страна, скоро свима иостала сиоредна сгвар и остављена школи и полицији. ^Шкодама и настави, васпитању, остаје х ) За 300 година убијено је 300.000 људи оамо у Шпанији, што ниоу веровали онако како им је католицнзам заповедао.

сад дабирају : које хоће од овога трога. Иди редигију ; или морал и науку Христову; иди веру и „науку хришћанску". Ако ће нраву религију, редшију срца, редигиозна осећања, одушевљење божанско — нека бирају прво. Ако ће морад друштвени чисте и правидне одношаје међу људима овде на земљи, у животу нашем нека бирају друго. Ако ће веру, веруј овако и овако, (као што „Еатихпзис" ироиисује), па свршен посао — онда ће оне изабрати оно треће, што је и данас у њих. Из свега овога дакде видимо: нити је садржина овога предмета. пробрана како ваља нити успех посгигнут какав би се желео, нити су саветн нроФесорски поклониди довољно пажње овоме предмету, нити изнеди праве узроке данашњега неуспеха његовога. Осмо питање : „Је ли учење Срнског Језика имало каквих особитих тегоба и због чега? Шта је у том ногледу предузимано и с каквим усиехом, као и шта би се још могдо учинити те да се бољи наиредак у Српском .Језику постигне? Вдагодарећи радовима Вуковим, Даничићевим и др. млађих радника, наш је језик даеас тодико развијен, да се може мерити и са остадим језицима јевроиским, и да их, шта више, у нечему и претиче, а то је: близипа његова народноме говорноме језику и простота азбуке и правописа. И данас је нама остадо само, да ширимо ту готовину, и да у новоме нараштају њиме обрађујемо јаку и зрелу логику. И одговори на ово нитање, скоро сви, гласе задовољно. Само на јужним и источпим крајевима, где је и говор сам доста рђав, наставници се жале на тегобу у овоме предмету. У шкоду су већ унете и песме, и приче, и пословице народне, и језик се не учи више из мртвих правила и деФИниција граматичких, већ се пази и па сам говор, да се правилно говори. Исто тако н читање и писање, тј. разумевање литературе ц исказивање својих мисди, не сматра се више као »изван задатка школиног" или као одвојено нешто од језика, већ се све то схватило у задатак наставе из језика, и остаје још: да наставпици употребе довољно веш. типе и добре методе ^редавачке у практици, па да се постигну ресултати, каки се само