Просветни гласник

ДУХ НАСТАВЕ И ВАСПИТАЊА

цредмета и његове садржине така, да је као што видесмо, ни директор сам поред највећега панрезања свога није могао разумети, а камо ли ће је разумети деца, која од свих појмова онога комплекса немају још ни основних и јасних представа само за неке и пајобичније од њих. Ако се пак та обрада пе мисди само у језику, него и у садржини њиној, у суштини самој, дотерати их према деци, њиним појмовима и њином разумевању, онда нам се чини да се само говори, да се тражи оно, што је немогуће. И ништа боље не би било но иредлагачима и потраживачима овога дати, да нокушају сами да то учине. И ми смо уверени, да 6е иосде дужег упињања скрстили руке и одговорплн сами: да је то немогуће. Што се вели : „ирерадити их доведавши их колико се год може у сугласност с осталим наукама и савременом науком освештаним нојмовнма", (књаж.), ми пе знамо шта би и колико би остало од ове „науке" кад би се то учннило? Остаје дакле четврти п последњи узрок који нам је милановачки директор нзпео и онако јаче обележио, а то је: што је сам систем предаваља овога нредмета данас таки, да се деци не може иредавати с разумевањем, већ потнуно механички, на памет. Сад имамо да разгледамо и тај навод. Он се своди па ово. Све што се данас из „науке хришћанске лредаје то је сама апстракција и за децу нотиуно неразумљиво, па ма се којим језпком српским нли ,славено-сербским", н ма у којој Форми, катехетичној нли приповедној, износила она садржина, коју је данас обухватио тај предмет. И с тога директор мил. предлаже: да се „Катихизис", „Свештена Историја", „Верују", све суве и голе одредбе и спекулативне догме избаце, а на њино место ставн живи извор религије, „храм где царуј) вечне идеје хришћанства", „најдрагоценији сноменик древности човечанске* — библпја. Нема сумње, да би религија с овим млого добила. Нема сумње, да би деци куд и камо лакше било слушатн библиске приче и њима се одушевљавати, не]'о намтити опе сувонарности догматске без разумевања и без икака осећања. Шта внше, оно непријатно осећање, које се осећа напрежући се јако око голога памћења сувопариих догама, сад се замењује пријатношћу која се осећа, кад се

лепе и лако разумљиве ириче из живота, или из библије, причају. Религији управо ијесте позив: да буди осе&ања, а не да даје знање. Ово чпни наука. Данашњим материјалом, који јеунелау школу опа би хтела да даје неко знање. Од буђења осећања ни помена нема. Тимеје овај иредмет са свим промашно сам свој циљ. Здхтев дакле: да му се поврати ирвобитни значај, са свпм је на свом месту. И чудпо је одиста, како је псториски развитак могао да ова два циља промепи један с другим... Од целе пак библиЈе Јеванђеље му, као што видесмо, највише иривлачи пажње. „0нако је учитн, како ју је Христос учпо то зиачи : унети ирави живот у школу, унети морал. Али ваља зпатн, да наука његова и Јеванђеље није једно исто. Јеванђеља као што сви знамо, има четири, и уњихјестављена написмено наука Христова онако, како су је схватили и запамтилп ученици његови и дотерали, и препначили и удесили како ће јаче да утичу на свег, и да шире његове принцине. Наука је његова дакле испрва била наука, његова Филоеофија, учење једноо свету и моралу,- а доцпиЈе иосталб „јевапђеље" и најпосле „вера". Од учења до вере велики је размак п у исто време велика разлика. Ваља разликовати религију од науке Христове науку Христову од науке хришћанске. 'Го троје није свеједно. Религија је општи однос човеков нрема ономе ш.то осећа у природи нада собом н нада својим разумом. Наука Христова је оно учење његово, како је он схватно овај свет и живот људски у њему, и учио људе тим својим убеђењима. Наука Христова је оно , како су његови ученицц и сви последоваоци његови и његове науке схватили њу, свели у извеспе догме које имају да се верују, обуклп у шарено и натнриродаа. руво иод којнм ће да је шире, и доцније, довели у службу и целисходност с ондашњим веровањима и државним устаповама. И то је оно, што се данас у онпгге зове всра или верозакон", Релнгија обухвата све народе, све вере и свавремена, и из тога води само опо осећање, које се има, које се имало, и које ће се имати на веки, према оној сили што је човек осећа н у себи и нада собом. Она обухвата та осећања и оно према чему се сна буди. Тај се нредмет може звати иај- •

2*