Просветни гласник

10

хонорарно већ стално лнце, ми ииднмо истп ресултат. Што директор јагодинскн вели, да је „лпце оитерећено сувише нарохиским пословима", на нема кад да уложи толико времена колико би требало на предавање овога предмета, нема сунње, да то лиде није оптерећено никаким другим пословима, да би имало више времена на само предавање. Али је увек питање : хоће ли и успех бити већи чим предавач има више времена. Па кад видимо, да се све нредавање своди на »задавање лекција из књиге, и слишавање" и давање бележака — а то мора тако да буде јер су и књнге и сам предмет такп, као што и осталн тврде — опда се јасно види, да ће замена »хонорарства" са „сталношћу" веома мало, и скоро нимало, учинити да се опази ушшв овога предмета на дух и морал ученика. Што директор ваљевски каже, „да само онај може помоћу верозакона на морал и дух ђака неогранпчено утицати, који је скоро непрекидно ме«у ђацима, а са својом ширином знања стојп на тој висини, да је кадар цео ђачки хоризонат прегледати", па предлаже да се постављају редовнп проФесори из свештеничкога реда", као и до еада, онда како се може очекивати „ширина знања, која ће бити кадра да нрегледа иео хоризонат 1- ( ачки, <; већа од данашње? Ако се мисли, да би ови „стални проФесори ностављени из свештеничкога реда" аосле дошли до ове „ширине знања 8 , онда се ваља сетити самога њинога предмета, природе његове, па ће нам одмах јасно изићи нредстава: кодико ће сама наетава и успехиз ње добити с тиме и у томе што ће њихов нредавач имати већу „ширину знања" из њега. Ако се пак под том «ширином знања" не мисли шире знање самога тога преднета, већ световно, онда се и нехотице бежи од „свештепичкога реда", из кога се лице предлаже. Други „узрок", што је и околина мало религпозна, још мање може бити узрок. Претпостављамо, да баш околина и јесте така. Али сад иитамо : сме ли школа то да наводи за неуспех у својој настави ? Зар се то већ не претпоставља, и код деце и у друштву, па се баш за то и предаје, да школа утиче поправљајући то ? И да се то у напред не претпоставља, кака би онда имала смисла настава у школи ? Зар она не би била излишна?

[ Би ли могли наставници, који нредају знање (а не буде релпгиозна осећања), да даду од прилпке оваки одговор: „уснех није поI стигнут с тога, гато је н околина глупа?" Очевпдно, не би. Илп за неуснех у моралној каквој настави да се каже: „успех пије постигнут с тога, штоје и живот неморалан ?" Очевидно, никако. Све се то већ прегпоставља тј. разуме и по себи, те за то баш и долази настава. А неусиех њен, узрок томе, ваља тражити у самој њој. Да је све паметно, морално и религиозно, зашто би онда долазпла насгава из свега тога? Ту настава наводи за ј узрок оно рад чега и постоји. Узмимо нпр. може ли Рачуница да каже: ја нисам научила децу да рачунају за то, пгго пнсу знала и што и околипа не уме да рачуна?... Тако исто је даклејасно, да ни „наукахришћанска" не може да каже: нисам постигла ништа, тј. нисам утицала на „дух и морал ученика" за то, штоје и околина нерелигиозна. А сад тек настаје нитање: да ли је баш и ово нстина, што се вели за околину ? Трећи је разлог врло интересантан, и ми смо већ готови из пређашњице, да кажемо колико он може бити „узрок", и колико вреди у опште. А мало је директора било, који не рекоше : „за то што су књиге школске врло неудесне." Видимо дакле и овде ону стару тежњу ка књигама, и мисли се, да би одмах сигуран успех био, ако би се добре књиге паписале. И можемо мислитв, колика је та тежња и поуздање у књиге, кад један вели „да ове учине јачег утиска на дух и морал ђачки!« Дакле књиге да учине јачег утиска на дух а морал ! ачки!.. Ми смо нанред видели колико књиге у онште пмају места у настави, а ево и дир. миланов. врло лепо нам је казао шта вреде и чине књиге баш у овоме предмету. У свих пак, који наводе овај „узрок", види се, да се та поправка и обрада ручних књига тиче само језика. Језик је тамо још „славено-сербски". Мисли седакле ако се преведе на чисто „сербски* биће боље. Нема сумње да ће бити колико толико лакше деци са срискнм речима и српским језиком. Али је питање, хоће ли то деца и разумети? Узмимо на ум само она два примера, што их је навео директор милановачкп. Оно је језик српски, и филолог би мало шта имао да замери самоме језику. Али је природа самога