Просветни гласник

ШКОЛЕ ЗА ОБРАЗОВАЉЕ СЛЕПИХ

поједипа сдова озвачују, има доста слпчности, те се при читању не могу лако да разликују. Американскп путник, који је видео у Енглеској како слепи овом азбуком пишу и како после читају, наводећи маоге разлоге, због којих је овај начин писања сувише незгодан и без икакве практичке вредности, он каже да би требало најмање 1л кила канапа па да се овим начином може „написати" једна глава из библије. Па и за најмању белешчицу слеп би требао увек да носи читаву гомилу канана. А кад би се, вели, свако завесцима и чворовима нанисала цела библија, онда би она гомила силног канапа морала бити тако велика, да у повећој цркви не би остало места ни за самог свештеника, ако би се у њу тако „написана" библија метнула. Овако је од прнлике било и са свима осталим паставним нредметима за дуго време, скоро све до 1830. године. Међу тим у то доба, а много пре, било је много књига за слепе, које су печатане оним исгим словима, којима се и окати служе, само што су она у слепачким књигама била испупчена, те се могу читати пипањем. У Паризу, као што је поменуто, и сами слепи ученици Хајеви печатали су оваке књиге. А исто то било је и у Бечу, само што је облпк слова овде био избоден, ради лакшег чатања и „писања". У Паризу су слепи учили читање и писање с обичним словима, још од како је заснована нариска слепачка школа. Само слепи овде нису писали мастилом, него једним гвозденим шиљком (као шило) по дебелој артији, те су слова била опипљива, и могла су се прстима читати, У доцније време, почетком овога столећа, и у Бечу су слепи и писали а и учили читање обичних слова, којима се окати служе. И овде су и књиге печатане, као и у Наризу, само с том разликом што су слова била направљена од танких иглица, које су забадане у дебљу артију, те је облик слова с друге стране излазио опипљив. На овај су начин у Бечу слепи и „писали 8 . И све то би 10 је, изгледа, са свим непознато у Енглеској све до 1830 године ; бар до тога времена овде није употребљаван ни један од наведених начина писања и читања за слепе. Место тога, у енглеским слепачким

школама служили су се замкама и чворовима, оном азбуком, која много има сдичности са азбуком прастарих Перуанаца, о којој је још само у псторијп спомеп остао. Овим је обележен п цео карактер сленачкпх школа у Епглеској за прво време њиховога жпвота. Као што се из казанога види, оне и нису биле ни нриближно школе у оном смислу, у коме је Хај ту установу разумевао, него више радионице за слепе, у којима су ови учиди различне занате, да би се после у животу имали чиме занимати и од тога живети. И по себи се разуме, да је ц оно била велика добит за слепе; али тиме нису биле ни у пола задовољене њихове потребе. Духовна сиромаштина за њих је исто тако несносна као и матернјална, и тек по што се то обоје задовољи, онда се може рећн да је слепоме поможено. Сдепом треба леба; али исго тако и светлости. Очи су га издале, и оне му не могу унети пп једног зрачка светлости у дух ; али за то су остали прсти, који уз добру ааставу могу у знатној мери да замене око. Само за то треба сиособних радника и иодесних наставних средстава. А ово је баш недостајало енглеским слеиачким школама за иуних 40 година њиховог првог живота. Тек око 1830 године опажа се неки напредак у овом погледу у Енглеској. У то време већ се и овде ночињу уносити боља наставна средства, почиње се озбиљније проучавати метода за наставу слених, и тако се и обим интелектуалног образовања подмирује, а и побољшава. Данас су већ и енглеске сдепачке школе не само достигле онај развитак, на коме се налазе ове установе на континенту, него су у некоме погледу и напредније од последњих. У доцније време, почевши од 1830 г. Енглези су и сами многа наставна средства и подесили и боље усавршили. Међу њихове најстарије творевине на овоме пољу, спада и једна азбука за слепе, коју је смислио неки Џон Гал, у Единбургу. Ова азбука, која се зове и Гал-ов тријангуларни систем, направљена је према облику латинских слова, само што су та слова овде тако јако измењена, да многа и не личе ни мало на онај главни знак, који треба да цредставе. Већ због тога, што окати не могу