Просветни гласник

ПЕДАГОШКЕ СТВЛРИ

шкоде у свези са интернатском слепачком школом, у којој слени уче занате, те се на овај начин даје прилика и оној деци, која станују код својих родитеља, да науче и занат. И по себи се разуме, да су „дневне школе" за слепе, само једно средство „за невољу". И у Енглеској, као и у свима аругим државама, зна се са свим извесно, да у таким школама слеи не може никад добити ни ириближно онаког и онолико образовања, које му се даје у нарочитим школама за слепе са интернатским уређењем. Тојеједно. А друго је, што оваких школа може бити само по већим варошима, а ннкако и по селима. Иоред тога, у таквим школама слен никад пе може добити стручну спрему, и онда му је готово без вредности и оно мало општег знања, што му „двевна школа" да. Јер, ако би слеп изучио баш све предмете у оном обиму, у коме се они предају, рецимо, до четвртог или петог разреда гимназије, опет за то он ће бити прннуђен да потражи просјачки штап и торбу, ако му се уз оно прво не да икаква стручна спрема; другим речима; ако се не сиреми за какав користан рад у друштву. Али кад нема

довољно нарочитих школа за слепе, ондаје свакојако корисније, ако слеп бар неколико пута недељно долази у „дневну школу", него да остане на оном образовању, које му родитељска кућа може дати. Исто то вреди и за образовање слепих у школама за окату децу и ако иа овај начин слепи долазе у ближи додир са окатима, те се, поред осталих корисги науче слободније кретати и оријентирати. Јер нн овде слепац неће моћи добити ни довољно општег образовања, а већ о струч ном не може се ни говорити. Слепо дете неће бити у стању да уиоредо напредује са окатом децом, нити ће моћи разумети наставу из многих нредмета, без најрочитих учила, која су према слепилу удешена. И обадва ова начина образовања слеиих вреде само за то што је „боље ншта, него ништа". У осталом и у самој Енглеској слепа деца, која се у првим годинама на овај начин образују, прнмају се у нарочите слепачке школе, чим се створи могућност за то, и овде им се онште образовање још нрошири, па онда науче какав занат, којим ће се заннмати пошто изађ из школе. ће се)

ПЕДАГОШКЕ СТБДРИ

ОШ ЈЕДНОМ О ПИСМЕН Чланак мој у једанаестој свесци „Иросв. Гласника" : иисмени задаци у школи није остао без примедаба. У седамнаестој свесци „Иросвет. Гласника" изашао је чланак г. Јована Миодраговића: аисмени радови у настави и васиитању , у којем се критикују мисли, пзнете у поменутом моме чланку о писменим задацима у школи. Нека ми се дозволи да на важније замерке у кратко одговорим. * На што су писмени задацп у школи ? Мој одговор на ово питање био је кратак и разговетан. Ја сам у своме чланку тврдио, а нри томе и сада остајем, да су нисмени задаци у школи — ех1етрогаНа-па то, да се

ИМ ЗАДАЦИМА У ШКОхЛИ наставник и ннсменим путем уверн, да лп су ученици његова предавања нотпуно схватили. Поред тога споменуо сам, да се овим задацима иде и на то, да се свршене партије предмета понове, и напоменуо сам, да се то само тако може постићи, ако наставник још раније објави из које партије предмета мисли дати писмени задатак у школн, а уз тообјављену партију предмета са ђацима и нонови. Иза овог нитања дошло је са свим ириродно на ред и друго иитање, а на име: да ли наша иравила о нисменим задацима немају каквих мана, и ако имају, какве су те мане ? А за тим дошло је на ред и то питање : какве задатке треба да имамо у пашим средњим школама ?