Просветни гласник

24

На питање о манама данашњих наших правила одговор је нознат : наша данашња правила имају доста својнх мана и недостатака, а као мана набројано је ово : 1. Наши данашњи задаци односе сувише времена у школи , њих језаједно двонесечје много пронисано, и тражено је да се ти задаци на мањи број сведу. 2. Нашн задаци ђацима доносе оцену, као да су усмено говорнли, 1 ) док многи од њих нису, може бити, нн један нут у једном двомесечју ради пропитнвања прозвани. 3. Што су на овај начин добијене оцене према оценама на усменом пронитпвању веома строге , међу тнм у једном двомесечју добије се из нисмених задатака по три и четири оцене, а из неких нредмета п шест оцена, те ове строжије оцене ири извођењу двомесечних оцена морају увек да претегну. 4. Најносле као узгредан разлог поменуто је и то, да се овим оценама могу казнити ђаци и онда, кад ни сам задатак није на своме месту, кад ђачком развитку не одговара. А. помепут је и други узгредан разлог, да се давањем оцена из писмених задатака више пута награђују п они, који свог труда у изради задатка нису уложиди, него се туђим радом користили. После свега овога, стављено је, као што рекох, и то питање : какве задатке треба одомаћити у нашим средњим школама, на је одговорено ово : 1. Писмени задаци у школи — ех!ешрогаИа — треба да служе на то, да се нредмет понови, и да се паставнпк о стању своје наставе и писмено обавести. 2 ) За овај нак посао Ј ) Према учињеним замеркама, ваљало би овд е да кажем, да оу ђаци прво научили <( реадно, очи" I гледно", па тек онда уомено говорили, јер ако ка" жем да су само говорили, падам у сумњу да сам «поштовалац старе Фразерске насгаве речима" ! Да су ови задаци и за то, да се насташшк о стању своје насгаве обавести, у моме чланку на овоме месту није споменуто, него је споменуто још у првим врстама истога чланка. Да ово није ни мало недоследно, као шго ми се пребацује, може се видети по томе, што се не може ии замислити, да се такви задаци могу у школи радити, а да се стаље иаставе одатле не види. Ја сам дакле ово изоставио као ствар, која се по себи разуме, имајући на уму да не ипшем учебник за наставу из Методике, пего износим своје скромне напомене, и то кругу читалаца, ирема којем имам особитог поштовања. '

није нужно да се даје по 5—6 задатака у једном двомесечју, него је досга 1 — 2 задатка. 2. Поред ових писмених задатака треба увестн п домаће задатке, јер без ових задатака настава бити не може." 3. Оцене из писмених задатака не смеју имати на ђачку судбину одлучан утицај, јер је то према проипсима, којп у нас за оцене постоје, веома строго и готово неправедно. Ово су дакле главне мисли, које у моме чланку о писменим задацима провејавају, п које сам мисли у кратко овде поново изложио ; а надам се да ми се за ово понављање неће замерити, јер сам то учинио једино у тој намери да би своју ствар иотнуније извео. * Да иређем сада на замерке, које су у седамнаестој свесци „Просв. Гласника" на ово учињене. Ево шта се у главноме замера : Пре свега пориче се да су писмени задаци у школи — ех1;етрогаИа — поглавито на то, да се предмет нонови и да се види стање наставе, него се тврди да је то нека врста нисменог вежбања, нешто налик на ироаисе у основној школи. „Сваки наставни нредмет треба не само да износи и нредаје своју садржину, но да учи да се она исказује, и то е усмено и писнено". Тако веди г. Миодраговић- Да он у ово и сам не верује, најбоље показује његово тврђзње, како је у настави главно да се „изнесе, види, зна, научи, па макар се ћутало, макар се ништа не рекдо". Тако псто није истина ни то, да настава сваког предмета мора радити и на тоие, да ђаци садржину предиета умеју и писмено исказивати. Да то није истина најбоље се види по томе, шго у целом свету нема примера да се, рецимо, из Јестаственице задају писмени задаци ради тога, да сеђаци науче, те да своје јестаственичко знање и писмено исказују — тим цре неља примера, што се такве ствари већином н цртежом могу описивати. Ово није истина ни због тога, што се вештина нисменог исказивања мисли ирво на тај начин не ноже пи научити, јер би више наставника у један носао баратало, а друго онај, којн је ту вештину свикао у једном предмету — а то је у матерњем језику — тај може да се користи том вештином у свима предметима, а да је не мора изучаваги посебно