Просветни гласник

142

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

два сахата, како размишљам о томе, да ли сам се што год о моје иоданике огрешио. Али ја им се заклињем осећањем једнога човека, који ј е на путу да изиђе пред Бога, да сам желео оно што је за мој народ најбоље". Несрећном краљу бегае дозвољено још и то задовољство, да изабере себи свештеника, који ће му улевати утеху и крепити га на последњем часу, а још му је дозвољено и то, да од саоје породице узме опроштај. То беше дирљив тренутак, кад се краљ после дугог, ужасног раздвајања опет виде са својима, да их више никад не види. Дуго су стајали загрљени, док на послетку поток суза пе раздвоји ожалошћена срца. Садје настало јецање и јаукање безнадежног бола тако гласно, да се и изван тамннце могло чути. Кад су на послетку и сузе усахнуле, наста миран разговор, који јетрајао читав сахат. По томе се краљ, готово силом, оте од загрљаја своје породице. 11 Тек беше зора (21. Јануара 1793 г.) кад Л.удвик устаде са своје постеље и дозва к' себи свога исноведника. Оа најусрднијом побожношћу слушао је свету службу и из руке свештеникове прими свето причешће. Међу тим у париским улицама настајала је све већа живост. Трубе су свирале, топови су се вукли. Ларма од људи и лупа од коња допирала је до куле. Краљ слушаше и рече : „Чини се, као да се приближују". Сад хтеде још један пут узети опроштај од својих, али свештеник му не допусти, само да би му уштедио тугу и болове. Око девет сахати отворише се врата и заповедник кавалерије уђе унутра да га води. „Један тренутак" ! рече краљ, одступи назад, клече на колена молећи се Богу и прими благослов од свога свештеника. Тада се дпже и једном чиновнику, који беше близу пружи тестаменат. Али овај га срдито одби са

оштрим речима : „Ја нисам овде да прнмим ваш тестаменат, већ да вас на еша®от (губилиште) водим"! Други један чиновник прими тестаменат ћутећи. „Сад можемо ићи"! рече Лудвик и цела гомила крену се. Са својим исповедником и два жандарма попе се он у кола. Четири до пет стотина краљевих пријатеља беху се удружили, да краља силом избаве. Али Јакобинци су предузели такве мере предострожности, да се није могло ни мислити на какво сиасење. Свакоме је смртном казном запрећено, ко би отварао кућна врата или прозоре. Све улице, кроз које је спровод пшао биле су поседнуте дуплим редовима грађанске страже, а на свима ћошковима били су намештени топови. Кола је опколила јака коњица. После једног сахата стигоше кола на пијацу Лудвика ХУ, на сред које је стајало губилиште. Ово је место изабрато нарочито с тога, што је до њега додиривала батата од Тиљерија и краљ је преко ње могао видети тиљеријски замак. Целу пијацу беху притисли људи, па и сами кровови од кућа беху начичкани. Око губилишта беше 15.000 војника нанрапшло широк круг, а ужи круг направила је коњица. Чим је краљ, који се за себе Богу молио, приметио да су кола стала, рече он : „Сад смо ту, ако се не варам". Један џелат одмах отвори врата. Краљ изиђе и са еталним кораком ступи на губилиште, па коме је гилотина (справа за погубљавање) била намештена. Џелати га опколише и хтедоше га свући. Али он их достојанствено одби, свуче сам одело и разголити врат. Сад га на ново опколише да му вежу руке. ; ,Шта хоћете"? викну он зловољно. „Да вас вежемо"! одговори Лудвик, „то ја нећу никад дозволити" ! „Сад приђе свештеник и опомену краља на пример Исусов, и Лудвик рече: „онда ћу ја и талог испити" ! По том се попе на врх губплишта, ману на трубаче и ови ућуташе. Сад он благородним гласом