Просветни гласник

198

ствар. Ништа ново ја ту нисам унео до оно што данагањи ступањ научне Педагогнје износи. Само нисам цитирао иоједине писце, који данас заступају и престављају то гледиште, јер сам то сматрао за ненотребно. Ствар се никад не доказује, ако ми наведемо које туђе мишљење за доказ. Ствар тиме само јач&, али се не доказује- У осталом, у онако краткоме и збијеноме раду, као што је она моја расправица, а о тако дедикатко.ј, снтној, сувише специјалној ствари као што су писменп радови у настави овој, није томе могдо ни да буде места. Ни сада се ја нећу ни мало трудити да убе^ујем г. Давидовића и своје читаоце цитирајући им туђа мишљења, но ћу се потрудити да нопуним неке празнине и објасним неке нејасности у том мом чланку, позивајући се на њино искуство и њину памет. У целом овом иослу дакле г. Давидовић ми је био сасвим споредна ствар, а његово мишљење као представник оне струје што је иротиву даеашњих нравила о писменим задацима. И разлози његови противу њих, били су ми разлози те струје, којој у главноме, као што се види из тога мога чланка, и ја припадам. У првој и другој свесци „Иросв. Гласника" од ове године изашао је г. Давидовнћ с одговором на то моје мишљење, уираво на замерке учињене на његов чланак, и отворио је полемику о овој ствари, отишавши у томе до чисто личних ствари. Није нужно да их понављам читаоцима, јер су пх они већ прочитади. Но слободан ћу бити да допуњујући свој чланак и објашњујући нека места у њему што су остала мало нејаснпја, одговорим п на те „одговоре" његове. * Г. Давидовић се на ново пита: на што су писмени задаци у школи? па одговара, да он опет остаје при томе, да су они „на то, да се паставник и писменим путем увери, да лп су ученици његова предавања потнуно схватили, и на то, да се свршене партије предмета понове." Ја му опет одговарам, да ово и једно и друго може да се учини усмено; и кад иисменп задаци не би имали свој виши

какав циљ од овога, онп не би морали ни да постоје. А који је то виши циљ, што га писмени задаци, и писмени радови у опште, имају, то сам .ја прилично јасно и онширно ноказао, и не налазим за потребно да га по ново излажем у једном истом листу. Даље остаје и нри томе, да се ђацима „још раније објавн из које партије предмета мисли наставник дати писмени задатак у школи, а уз то објављену партију предмета са ђацима и поиови." Ја му опет кажем да је то од наставпика нетактпчно, и да то значн скоро толико, колико и да им каже: децо, ово ћете добро научити, јер ћете из тога добити оцене, а за оио друго, како вам драго. Наставиик не сме тако да чини, па нека г. Давидовпћ опет то рачуна у „вештину" нредавања, по којој наставник своје ђаке хоће да „хвата." Ученици морају бити спремпи да из сваке аартије иодједнако буду готови да раде писмени задатак. Само је настапнику остављено да изабере коју ће: најбољу, лакшу, тежу или најтежу. То је у интересу наставниковом, у интересу предмета његовог. Наставник може и да се удобрава ученицима, па да им и к?же, нанред, да им номогпе и да им олакша толико, да сви израде врло лако и врло добро. Алп питање је: је ли такав начин добар? Ја одлучно тврдим да није. Удобравања не сме да буде: то је мажење, које у озбиљноме васпитању није дозвољено. А номоћ, или она припрема, о којој сам ја говорио, вршп се нред сами задатак; и она се своди само на најоиштије ФОрмалигање: како да се изложи она материја, која је већ позната и ваља да се зна. И кад су но г. Давидовићу писмени задаци само нато „да се наставник и писмепим путем увери, да ли су ученици његова иредавања схватили" и на то „да се свршене партије понове", онда што је нужно да у наиред објављујету партију и да „објављену нартију с ђацима усмено нонавља?!" Пнсмени задаци су вазда имали и имаће онај смисао, који сам ја изнео на нрвом месту, смисао вежбања , вежбања у писменом исказивању мисли: у склапању реченица, у мишљењу, тесању логике, савлађивању материје у уму и писменој техници. Онда тек долази, у пренуњеним и непрепуњеним школама, да се из њих дају и оцеве. У непрепуње-