Просветни гласник

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

ним школама оне пе морају да се „рачунају", V оном смислу како се то код нас разуме. У нрепуњеним оне морају да се рачунају, пошто ученици не могу да остану без оцена, а наставници не могу да доснеју, да нх све испитају. Ако пак наставник палази да су те оцене „строге", њему нико не стаје на пут, да их ублалш свима могућнии разлозима увиђавностн своје. Не мора их он мерити „мером" великих, мером апсолутпом, као шго то г. Давидовић мисли, кад веди, да су оцепе из њих „строге" и да личе па „старо батинање..." Та, за Бога, зато се од иасга'вника и тражи да зна шта је то др.те и да познаје ступањ развића његова. Чудпо је што госн. Давидовић не нађе никаку разлику, но вели да су још нрема моме излагању, иисмепи задаци „нешто налик на ироаисе у основној школи!" А између овога двога је само та сличност, што је и једно н друго вежбање. Алп зар не увпде г. Давидовпћ да је ово вежбање много више, вежбање духа, док су нрописи већином вежбање руке. Још је чудније, да госн. Давидовић не разуме шта значи реч главно, на онда прави неке контрадикције у моме говору. Ја сам рекао: у свакој настави је главно, да се сам предмет изнесе, види, сазна, научи, па макар се ћутало, макар се нпшта пе рекло. Не верујем, да ће ме ико, сем г. Давидовића, разумети тако, да ја хоћу неку »немушту" наставу, да ја хоћу овим да протерам говор из наставе! Па је л' у истом пасал;у п г. Давидовић иаводи моје речи: „ Сваки наставни аредмет треба не само да износи и иредаје своју садржину, но да учи да ее она и исказује, ито и уемено и аисмено." И у ова два иста навода г. Давндовић налази неке нротивречности! Онда каже г. Давидовић: „Тако исто није истина ни то, да настава сваког предмета мора радити и на томе, да ђаци садржину предмета умеју и писмено исказивати." Па опда вели: „нема нримера, да се, рецимо, из Јестаственице задају нисмени задаци ради тога, да се ђаци науче, те да своје јестаствеиичко знање и писмено исказују — тим пре нема примера што се таке ствари већином и цртежом могу описивати." Па онда каже: „Ово није истина ии због тога, што се вештина писменог исказивања мисли прво I

на тај начин не може ни научити, јер би више наставнпка у једаи посао баратало." Па онда предаје то у дужност матерњем језику и вели: „онај, који је ту вештину свикао у једноме нредмегу, тај може да се користи том вештином у свима предметима." У целоме педагошком свету позната је истина, да матерњи језик сам не може да нзвршп ову улогу. Зато се сваком аредмету ставља у дужност: да обрађује своју материју тако интензивно, да му с усменом иде упоредо и иисмена страна И баш у Јестаственици има најкраснијих партија за то. А што она није ушла у оне „^е18Ш1§-е" и Дпз^гисШшеп", што су г. ДавИдовићу познати, иа чак ни у наша „ Правила за писмене задатке" — то је друга ствар, и то не иресуђује пи за тај предмет, може ли се из њега давати ппсмени задатак. а камо ли за друге. У своме чланку „Писмени радови у настави и васпитању" ја сам ноказао да чак и у науци Хришћанској има материјала за писмеие радове, и да би се тако исто и из тога предмета могли давати писменп задаци, кад бисехтела иотиуно рационална настава, или кад се не би доспело да се усмено пропитају сви; као год и из других предмета, Што то данас није, то није разлог, да то није добро. Некад се задавало „одавде довде", па то ми данас не држимо за добро; дапас се у многоме учи на памет, на онет зато ми ваљада нећемо тврдити да је настава с потпуним разумевањем лоша. Залуд г. Давидовић наводи у одбрану своју, и неке цитате из стране литературе, па чак на једном месту вели: „изтога се види, да г. Миодраговић пезна литературу по овој струцп., Ако је г. Давидовићу стало до тога, да један другог убеђујемо цитатима, уверавам га, да би му их најмање два пут више навео, но што је он мени, али — противних његовоме мишљењу. Нпсам ја никада тврдио, да се писмепи задаци дају „изузетно" само онима, који не добију ред да буду прозвани." То је рђаво разумевање, било ненамерно или намерио. Јасам казао, да писмени радови, као писмена вежбања, вежбања умна, као духовна гимнастика, буду обавезниза све, и да се свима и оцене из њих „рачунају." А „правила о