Просветни гласник

202

записник главног просветног савета

Записник Главног

САСТАНАК СССХХ1Х 9 Јануара 1887 год. у Веограду Били су: аредседник Ст. Д. ПоповиЋ; редовни чланови: др. Ник. Ј. Петровић, Мих. ВалтровиЂ, Свет. Вуловић, Јован ЖујовиЋ, Ђ. Козарац, Љуб. КовачевиЋ, Момчило Ивани^, др. Милан ЈовановиЂ; вапредни чланови : др. Љуб. Неди^, Жив. Поповић, Бор. Тодорови-ћ, Ник. Попови^, и Марко Антоновић. Делооођа и ванредни члан Мил. МарковиЂ. I Нрочитано је иисмо г. Министра иросвсте и ирквених иослова од 23 пр. м. НБр. 14203 којим се доставља Глаином Просветном Савету спедоџба г. Ђуре А. Ристића, који је свршио историјско - филодошки одсек Велике школе, и тражи се мишљење Савета о томе: има ди овај кандидат проиисану квалиФИкацију за наставника средњих шкода и за које предмете. Пошго је сведоџба кандидатова у Савету ирегледана, одлучено је: да г. Ђура А. Ристић, има прописану квалиФикацију за наставника у средњим школама и то за предмете историјско -Филолошке групе. II Прочитан је реФерат г. Марка Антоновића учитеља о дечијој књизи „Радован",' коју је г. Стеван В. Поповић, управник ТекелениЈанума, као писац, поднео мпннстарству просвете на откуп за поклањање ученицима у основним школама. Тај реФерат гласи: Главном Просветном Савету Прегледао сам по одлуцн Главног Просветног Савета две књиге „Радована", дело, које г. Стеван В. Поповић из Неште нуди на откуп, и част ми је да о исгоме поднесем своје мишљење. Друкчије човек суди о стварима а друк чије дете. За то се и књиге пишу друкчије за људе а друкчије за децу. Ово треба да има сваки писац на уму, а нарочито писац дечијих књига, јер је овоме нужно на првом

Просветног Савета

месту да зна, докле се пружа дечије појимање, да добро познаје дечији дух, и према томе да удешава писање за њих. Њих не треба замишљати као неке ФилосоФе и писати онда оно, што неће разумети. За њих ваља писати све иросто и лако, а многи и најразличнији догађаји из њихова живота и околпне дају довољпо грађе за писање. Од неколико година и код нас се ночело живље да ради на дечпјој књижевности, јер се публикује извесан број листова и књижица за децу. Неколицина је окушала своју снагу на овсме пољу, али најраднији п најплоднији раденици ове струке без сумње су познати дечији пријатељи: Јован Јовановић и Стеван В. Поповић, познати деци под именнма „Чика Јове" и „Чика Стеве." Први се одликује својим дивним песмама а други причама. „Невен" п друге књижице „Чика Стевнне" стекли су код деце много читалаца, а од 2—3 године и „Радован" (прво издање) долази у руке наших ђака о испитима. Сва се њихова дела сама препоручују, јер је у њима грађа узета из веселог дечијег живота те децу забављају и поучавају ; нисана су стилом и језиком разумљивим и чистим а урешена многим и лепим сликама, које јако увећавају интересовање код деце. Све ове одличнс особине има и „Радован", јер су у њему пробрате боље и боље песме и приче, које су све са малим изузетком од „Чика Јове" и „Чика, Стеве" допуњене лепим сликама. У њему још има и неколико пословица и питалица, које су врло интересантне. Сва је ова грађа узета из дечијег живота са цељи да децу упозна са околином, да их забави н поучи, а подељена је према садржини ради бољег прегледа на 7. одсека. Неке од прича, којима се нема шта замерити, налазе се и у школским читанкама, (1, „Неједнаки иути" у читанци за II раз. под именом „ме бежи од школе", 2, Ђ Вук и човек " у читанци за II. раз., 3, „јабука" и 4, ,деда и унуци " у читанци за III раз.) а по што је „Радован" намењен ђацнма за поклањање, мислим да би их требало одавде избацитн.