Просветни гласник

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

229

слика опет сличнија, него једиобојна. Осушена биљка је сличнија са истинсвом биљком у природи, него колорисана слика њена, а овака слика, као и слика од животиња, сличнија, него једнобојна. И нрема тој сличносги ми делимо наставна ередства иа боља и гора. Боље нам је оно, које је више слично са истцнским иредметом; бољи нам један аиарат од другога у толико, у колигсо ми иомоћу њега можемо истинитије и потиуније да нредставимо и објаснимо неку појаву или закон. Између слике и истинског предмета много је иећа разлика него између истинског предмета и модела од њега Сем тога, треба нарочитога веџбања и доста стварнога знања, па да се из слике могу ишчитати, тако рећи, све особине некога нредмета, који је представљеп. И према томе се види, да треба доста велики ступањ духовног развитка, па да се по слицн може представити иредмет, или друкчије, да се слика прочита. За ово пмамо непобитних доказа како у свакодневном животу, тако у посматрањима пад оперираним слеидима и о ирвом развнтку детињег духа. Слепо - рођенп, оперирани и прогледали, морају дуго да се веџбају док по слици упознаду само оне иредмете, које у истини виде пред собом, а још дуже, наравно, док буду способни да публици иредставе какву сгвар, коју пису никад видели. Исто овако постепено са општим духовним развитком долазп и окато дете до разумевања или ишчитавања слике. Иа и за само виђење истинских предмета дете мора дуго да се веџба у првим годинама свога жипота. Јер, као што Прајер вели у своме изврсиом (и најбољем) делу о првом духовном развитку детета: „најдуже траје код детета постепено развијање сиособности, да се виђено протумачи, или другим речима, да се видп оно што се гледа." Провидност, сјајност и сенчење годинама остајуза дете непојамне ствари, и тек помоћу честог веџбања и посматрања дете се додније оспособи да и то види. Дебљину предмета дете за дуго не може да види, а у прво време оно види све оне предмете, које гледа само у две димензије (трансверзалној и вертикалној), а трећу тек доцније па и то најнре неиотпупо." А кад је овако са виђењем истинских предмета, онда значи да треба

још већег веџбања па да се по слици види истинскн нредмет, који је дете у истнни иосматрало, а још више док седете оснособи, да по самој слиди створи себи представу о неком предмету, који никад у своме животу није видело у истини. Већ сама ова околпост показује колико може вредети сама слика као паставно средство. У осталом, ми знамо ц без овога, из самог живота, да има људи, којн у слици п из слике више виде и науче него други, и да они ирвц морају у томе више и да се веџбају. Изнесите једну слику мало сложенпјег предмета сељаку и једном интелигентном човеку који пије никакав сликар, па ћете видети колико ће и шта ће нз те слике ишчитати и видети први, а колико други. Иодајте ту слику сликару од заната, па ћете видети да ће он из ње н по њој више видети и научити него и онај интелигентни, који није сликар. За то је оно са свим умесно и на Фактима основано кад се каже, да треба доста знања стеченог носматрањем исгинских предмета (непосредном очигледношћу) и дугог веџбања, па да се може по слици нешто схватити и научитн. И ово је са свим разумљнво, само кад помислимо колика је грдиа разлнка између слике н истииског предмета. Колико ми особина можемо да.видимо неког нредмета, кад га по слпци учимо? Неколико пута с јачнм и слабијим сенчењем треба да нам нредставе и боју и облик, и висину, и дужину, и ширину, и положај, и тврдоћу, и све поједиие делове и њихову величнну п све остале особине. 11о тим цртама треба Фантазија да створи слику истипског предмета, и по томе ми треба истински предмет да упознамо. Али да Фантазија овакав рад може вршити, треба да је у иеликом степену развијена њена конструктивна снага. На слиди ми имамо само две димензије, а трећу треба по оним цртама да замишљамо, да Фантазијом донуњујемо. Па кад смо сиособпи и ово да учинимо, оцет тиме смо само створили слику о облику предмета, и кад је колорисана слика, о боји, и ништа више. Из ових разлога стављамо ми слику као носледње наставно средство, и захтевамо да се оно употреби само онда, кад нема ннкаког другог средства, које бп више личило на истински аредмет, и по коме би се вернија представа могла добити. Због тога сматрамо,