Просветни гласник

207

књ. II. Незгодно пак употребљавање времена у причању, које се и у првом издању јако осећа, остало је и у овом пздању и по негде је поправљањем постадо још непријатније и осетније. Пример у књвзи првој стр. 247. у нричи Љубичица. Да је ова Апдерсенова ирича од речи до речи преведепа, много би боље било. То је све. Од старога садржаја није ништа избачеио. Ново није ништа додано. Опазио сам само један једини приновак; то је народна пословица: „Коме није у ораху, није му ни у товару." Али тај приновак као да неће иматп овде места ни у ком погледу. Има осим тога још по неки задатак у заградп, као на пр. на стр. 5. II. у чланку Наш мали добротвор, где је код речи инсектима додано у загради: зарезнццима итд. Према овоме, и кад би све понравке у овом другом издању Радована биле на свом месту и кад не би требало и њима нових поправака, опет би ово друго издање било по моме мпшљењу управо само библиографиски друго издање. То би био опет онај исти стари Радован, само мало чистији и углађенији. Казао сам већ напред каки су сви досадашњп радови Ст. В. Поповића на овој грани књижевној. Ни један нема не само класичне, него ни у оиште трајне вредности. И кад је Главни Просветни савет пре четири године нримио његова ЈРадована као избор из свију његових те врсте списа и колекција, примио га је само за невољу — док се не саставе за ту потребу нарочите књиге. За то је и примљен само у првом издању, а није откупљен за свагда. И на питање Господина Министра: „може ли се Радован у другоме издању штамнати такав какав је од нисца поднесен" ја мислим, да Главни Просветни Савет треба да одговори: не може. Треба ли министарству така књига, као што је био Радован, нека се о њој побрине; али она мора одговарати данашњем развитку наше литературе и данашњим потребама. Што данас таке књиге готово нема и што се Радован, који је примљен пре четири године за невољу и за време, онет сада пуди од главе До пете онакав какав је и пре био, томе је крив принцип, по коме се оваке потребе још једнако подмирују. Потреба се не види, не осећа, или је можда и нема, док се понуда

не јави; а онда се прима н разгледа понуда сама за се и не пита се: пма ли потребе за њу и би ли се та потреба могла подмирити боље с друге стране, како итд. Еад би се једном за евагда утврдило: да се за ове и овима сличне иотребе не иримају никаке ионуде, очда би се дошло до много бољих кпига. Онда би морали сами мислити и бринути се о књигама које су нам потребпе, п књиге би нам биле много боље. Ко у напред смисли о својим нотребама, иодмирује их много боље него онај, којп их подмирује кад му до невоље дође пли који пх подмирује по првој понуди. Да је овака књнга на пр. била наручена, а у наручбини јасно исказана и описана потреба за коју се наручује, и обичним копкурсом дошли би можда до боље књиге. Али и да је то учињено, и да се после тога јавио само овај Радован у другом издању, ја бах га ипак одбио; јер сам тврдо уверен, да би се нз данашње наше литературе могла саставитп за исту потребу мпого боља књига. Ја знам, да је за ово неколико година откупљено врло много. а још много више нуђено било књига за поклањање ученицима основних и средњих школа. И да није било за то стварне потребе — а било је јамачно толики само издатак требало би да покрепе на то Главни Просветни Савет, да једном одлучи: да се ионуђене за ову иотребу књиге више никако не иримају, него да се знатним издатком који на то иде створи што, што би му одговарало и иравдало га : нарочите, нарочито за то иоручене и састављене књиге, које би биле и много трајније вредности и много дужега века. Ја не знам, који пут ја ово већ нонављам ове речи у Главном Прответном Савету; али ћу их понављати све дотле, док се не пође другим путем или док ми Главпи Просветни Савет не престане давати оваке књпге на оцену. 9 Јануара 1887. год. у Београду. Свет . јЗу <ловић. Пошто су реФерати прочитани повела се у Савету дебата о овоме делу и о начелној расправи нитања о избору књига за поклањање у основним школама, које је г. Вуловић у своме реФерату изнео.