Просветни гласник

206 ЗЛПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

дању али коме не одговара и поирављачева сирема за тај посао. Тако су у овом издању свуда облици „изиђемо", ,изађу" и т. д. поправљени: изидемо, изиду и т. д. али је на стр. 224 II књ. остављено ииак: „а из кола му сиђе ма.ти." Можда је и оно горе одшуња и једамаут потекло из оваког некаког извора. Тако је свуда стављено: среКно, среКна итд. где је бидо ,сретно", „ сретна .« Тако сам на једном месту опазио несам, где је било п нисам " (231 II), ма да норед тога на другим местима стоји „нисмо", „нисте" итд. На стр. 123 II стоји донесоше и ионесоше место пређаш. „донеше" и „ионеше" и таких сам поправака опазио још на више места у овом и још неким облицима код ових глагола; али обдици „донео", „понео" итд. нису у овом смислу меаани. — Место „израни", „изранили", „изерили", „уздану", „марама", „раст" итд. свуда у другом издањустоји: исхрани, исхранили, исхерили, уздахну, махрама, храст итд.; а тај пуританизам у читанци за децу основних школа излишан је, ако не и штетан, баш и кад би ван сваке сумње било, да ће се х у овим речима одржати у књижевном. језику српском. Ради тога је у првом издању било навалице остављено и „умро", „зарђати" (ову реч овако је написао и Вук у свом речнику) и т. д.; а сад је у другом издању то поправљено: умрео, захрђати. Та незгода и недоследност, што се у неким речима ради самогласнога р нише слово *>, које иначе не улази у састав срнске буквице, н нагнала је — као што је нознато — Сг. Новаковића, да у својој граматици предложи, да се на место тога слова (управо неслова) пише ' (апостроф). Ја пак држим да ту није никакав знак потребан — не само у оваким књигама за децу, него баш нигде — кад се зна у којим је случајевима р самогласно. У говору се чује веџбапе, увеџбати (и у Вукову речнику само тако стоји); а у овом другом издању свуда је ноправљено: вежбање. — Понесен тако својим граматичким знањем поправљач је иорављао чак и нар. пословице. Тако је у I књ. стр. 290 народна пословица: „Боље је не обрећи, него реч не држати (тако гласи у нрвом издању, а п у Вукову зборнику) поправљена: „Боље је не обрећи него реч не одржатн. Тако у књ. II на стр. 26 II по поправци гласи једна нар.

пословица: Влаго добру чину и светлу образу. Та, је нословица нз Рисна и гласи у Вука (Нар. пословице 1849. стр. 15.): Благо добром чину и свијетлом образу. — Мени није познато да у нашем говору има суперлатив од већма (највећма) а нема га ни у Вукову речнику; али га има у овом другом издању Радована, те уз глагол волети стоји на много места најволети (највеЛма волим, највеКма волео место пређашње „најводим", „најводео"). Поправљачу се ннје свидео глагол најволети, можда и за то, што га није умео наћн у Вука. Тамо га, истина, нема на иравом месту; алн код глагола вољети Вук језабележио : „Говори се и највољети , ат Пеђзкеп \уо11еп: Ја би бурму највољела Ја би Јанка најчољела. —» По овим се нримерима може видети како је нонрављан и поправљен језик у другоме издању Радовина. Још су горе овде нравописне поправке. Истина, овде још има доста мегдана за оваке ноирављаче; јер утвђенога правониса у нас и нема. Али кад ноправљач поправља оно, што је данас у нашем књижевном језику опште примљено, а без икаке невоље, онда не знам како бих назвао то понрављање. Тако је свуда написао аотом, нато, затим, утом, које су речи у нрвом издању бнле растављене; тако и каткад (кад кад) итд., према чему би јамачно и овде онде написао : овдеонде, итд. Тако свуда у другом издању стоји миличино, жарково итд. место иређаш. „Миличино", „Жарково" итд. Речи : газда Стеван, чнка Јова итд. у овом су издању нанпсане : газда = Стеван, чика = Јова и т. д. То бих још могао одобрити; али је доста изме ц у онаке две речи ставити једну цртицу, и то да се чини само у даљим падежима, где би се очекивало да и прва реч облик промена, а не у првом. Ето у чему су и каке су поиравке овога „другога поправљенога издања", Радована. Ја сам већ казао да има и ио нешто, и шта, добро у овом понрављању. Да не бих ништа изоставио, поменућу и то: да је у овом издању по негде тежи и незгоднији пређашњи израз замењен лакшим и згоднијпм; алиЈе по негде и ту начињено горе него што је нре било. Указујем на нрпмер на стр. 115.