Просветни гласник

КАО НАУКА

јаени боље.Ако ли ово није, т.ј. ако ученици неравумеју право значење оних израза, који су за известан нредмет и значење им је исто, онда учитељ мора најире објаснити то право и првобитно значење сваког појодиног израза, и онда већ његово предавање није више језично, него стварно. Но оваких застрањавања, где је главна ствар нредавању језик, а међу тим морају при томе надугачко и на широко да се објашњују саме ствари, треба учитељ да се клонп. Ако је слика (изражено нешто у језичној слици) позната, она ће већ извршити свој уилив, ако ли пак није, онда ће она остати за извесно време без е®екта, а сам назив иомоћи ће да се готовинн синонима умножи. Израз „одвајање душе од тела" тешко да могу деца разумети; али деца имају добро намћење, па ће лако запамтити да то значи смрт, и ако ће им смисао и право значење оног израза осгати нејасно. Но објашњавање израза у језичним сликама није једина врста нредавања, где једно нредавање о синонимима може лако да се претвори у предавање стварно. Синоними су ретко са свим индентичнн ; њима се исказују разни ступњи иравог значења, или њима се предмет представља (исказује) с разних гледишта с више или мање тачностм (прецизности). И чим се покуша да се објасне ове основне разлике, онда се одмах залази у стварно предавање. „Истина", „истинитост", „истинско" (стварно)— сви ти изрази имаЈу једнако значење, али малко се и разликују један од другог по значењу, те баш с тога се и не могу уиотребити као иотиуно истозначајни. А ако се хоће да се та мала разлика између њих објасни, онда одмах учитељ оставља предавање о изразу, па предаје о иредмету - прелази од језичног на стварно предавање. А међу тим овака предавања не могу се узгред чинити, н. нр. стварно уз језично или обратно, него се мора свако за себе обрађивати.

Има свога значаја оно правило, којим се захтева, да се имена тек онда уче, ношто се тачно познаје прави смисао, који се њима исказује. Без сваке сумње, то је један врло здрав принцип, на који ее морамо свакад безуеловно обазирати, и који нам налаже, да никад не смемо хотимтно уиотребити какву реч или израз, који би у том времену био за ученике неразумљив. Али, пошто није могуће да ее баш евакада у свима иредавањима унотребе увек само оне речи, којима су ученици значење раније научили, и ношто са еваким даљим радом увек долази по која реч или израз, који се мора унотребити, и ако претходно није објашњаван ученицима, то онда значи, дајеједини нут и начин, којим можемо оваке незгод« савладати у томе, да ее ученицима, у колико они могу разумети, каже што краће главно значење таквог израза или речи, а датачније објашњење оставимо за доцније време. На тај начин ученик ће остати за неко време с једним изразом илн речју, којој ' он зна само један део значења, дакле ненотпуно ; али опет с друге стране он ће се обогатити једним изразом више, и имаће већег језичног избора при исказивању евојих мисли. Оад узмимо ову етвар с друге стране и сматрајмо да је учитељ стварнога света у исто време и учитељ језика. Ми смо већ више иута наиоменули и видели, да је прави ред у учењу ствари и речи у томе, да ствар мора доћи на ирво, а р>еч {име) на?друго место. Ако би се овај принцип строго применио, онда би тим начином учитељ стварнога света постао само учитељ језика. Ми смо већ раније навеад у колико и докле се може и треба да одвоји једно од другога — стварно од језичног. А доцније ћемо то још јасније разложити. Међу тим, ми можемо изнети разлога, који нам говоре да — што се тиче богатства синонима — учитељ стварнога света мора по некад да прелази у чисто језичну област, и њему није