Просветни гласник

263

нужно да од тога страхује. Његов задатак, истина, није да истражује све могуће разне изразе, којима се известан Фагсат може исказати. Али њему је нужно да теже ствари, к оје спадају у његов предмет, објасни својим ученицпма, и то га баш иринуђава да од различиих израза бира лакше, и од ])азличних иутова оне, којима ће најлакше до своје дељи доћи. Узмимо, на пример, тежину као снагу. Да би учитељ ово објаснио, мора се поглавито ослањати на познате појаве, и помоћу тога објашњавати, као н. пр., падање веподупртих предмета и т. д. Али при томе он мора употребљавати извесне речи и изразе, који се односе на ову снагу: тежина, притисак, који напред дејетвује, пасти на земљу, привући, узајамно привлачење, скретање од праве линије, „(иравог правца)" и т. д. Неке од ових израза разумеће ученици већ по самом дејству и последицама тежишне снаге, а друге ће доцније разумети, а за сад ће их само запамтити и у духу сачувати. Па и језичар у погледу чистих синонима тешко да може што год више учинити, сем ако би чисто научну обраду навустио, па прешао у област уобразиље. Опширно стварво знање добијено помоћу језика, најбољи је помагач да се добро језик научи, и овим путем стечено језично знање има најтрајнију и најбољу вредност. Усвајати (памтити) имена и исказивати их у језичним сликама, то је по себи чисто језична манипулација, али то со постиже тек посматрањем истинских ствари, па онда после тога преобраћа се у један предмет голог именовања помоћу синонима, иошто су слике услед честе употребе постале са свим јасне (свикнуте). Сад вратимо се да видпмо какав положај заузима учитељ језика. Ми смо већ ви-

дели на који начин он умножава језичну готовину, коју код својих ученика нађе. Он то чини, као што рекосмо и на тај начии, што број истозначајних израза и назива повећава. Ои би ово могао чинити хотимично и на сваком обичном часу читања, али он ово врши и нехотично другим путем. Ранпје сам споменуо, да су у читанкама за прва веџбања у читању, намерно узете лако разумљкве приче или оииси, за које не треба ученицима великог напрезања, а које често пемају никаквог великог интереса и нримамљивости за ученике, и које се не могу узети за стварна предавања. Оваки чланци узети су и могу се употребити за језична нредавања. Факта, која се у њима налазе, већ су ученицима позната, или ако то није, лако за разумевање. Али језик је у таким чланцима брижљиво одабран и нарочито удешен, и изрази су много тежи и необичнији, него они на које су ученици већ свикнути. Овде се хоће, да се читањем умножи језична готовина код ученика, и то више пеопазно. Да се ово постигне и учитељ са своје стране много потпомаже. доводећи у свезу и ослањајући се на опо, што је већ познато ученицима. Подстичући своје ученике, да неку причу или опис репродуцирају из свога памћења, и то у свези или у мало нредругојаченом реду, он ставља читав низ питања, на која ученици тр^ба да одговоре или изразима, који су у књизи употребљени и које су они одатле усвојили, или другим сличним, али увек правилним и у бољем облику. Оваку ситуацију може сваки умешан учитељ успешно извести, и за наставу уиотребити, саио ако не буде губио из вида ону околноет, да је главна ствар његове наставе у овом стадијуму језик, а не стварно упознавање самог нредмета, о коме се чита или говори.

(НастаЕиће се)