Просветни гласник

268

РУЧНИ РАДОВИ у

ОСНОВНОЈ школи

ним радом постигнути у оним школама, у којима је овај иредмет предаван, и ведиком иокрету у овом правцу, који је обухватио све земље, ми можемо са свим сигурно рећи, да ће у кратком времену и ручни радови заузетп у основној школи у свима земљама ') оно исто место и добити ону исту важност, каква се данас даје настави у матерњем језику, земљопису, рачуну, отачаственој историЈИ и т. д. Јер, још сада веК је се скоро у свима државама развила читава једна засебна грана педагошке лптературе, која само ово питање расветљује и обрађује, како у теориском, тако иупрактичком погдеду. Ручним радом у основној школи хоће да се попуни једна велика и за доцчији живот врло осетна аразнина у образовању народног подмлатка, на коју су указивали не само неки педагози старога века, пего и сви новији — почевши од Рабеде-а па до данас — који су створиди данашњу иедагогику и основну шкоду, каку сада видимо код нас и код свију осталих културних народа. Али сем тога, овим аредметом■ уклањају се и многи недостатци у данашњој наставној методи. Јер само у свези са ручним радом, настава може бити — ми ћемо то доцније разлозима потврдити — очигледна и према природном развитку ученика удешена. А да и данашња школа доиста има неких недостатака у оба споменута правца, и да међу тпм недостатцима има таквих, који се ни ко.јим другим путем не могу уклонити сем ручним радом, то ће наи за сада бити јасно ако споменемо само нека од оних општих и најважнијих начела, која су за данашње васпитање и наставу као меродавна призната, а која се, међу тим, не могу никако у пракси применити, ако поред осталих наставних предмета не буде и ручнога рада. Пре свега, ми данас сматрамо као наЈвишу васпитну максиму упоредно образовање свију ученпковвх снага и способности, или оно, што се краће назива „хармонијско образовање". Сама природа ученнка, као и цељ, коју ми хоћемо образовањем да постигнемо, тако захтевају — велимо ми. Међу тим, кад боље загледамо данашње образовање, онда ') С поуздане стране омо извештени, да ое и у нашем министарству просвете почела водити озбиљна брига о овоме питању.

видимо, да се усавршавање једног најважнијег органа човечијег тела, а с тиме и развијање једне од најважнијих способности његовпх, оставља готово без икакве неге. 'Руке су , као што с пуним правом Русо веди, нагии ирви учитељи философије и најважнија ,,сарава нашега разума." Иа ко још данас не зна, да су руке онај орган, који је у свези са мозгом, произвео све оне културне величанствене творевине данашњега времена, у којима мп гдедамо савршенство и величину човековог духа. Па поред свега тога, ми данас тешко можемо доказати, да при образовању омдадине обраћамо довољну пажњу на усавршавање и развијање стваралачке снаге и на усавршавање ручне умешности, од које она спага највише зависи. А у каквој вези стоји ово развијање са целим образовањем, то је лепо окарактерисао још пре 200 год, ђенијални Коменски у својој ЂШасИса тадпа овим речпма: „Науке треба да развијају п ^савршавају човеков разум, језик и руке, те да се он тако оспособи, да може све што је кориспо паметно посматрати, о томе разговарати и у раду применити. Ако ма гита од тога изостане, онда се одмах кида веза и аостаје грдна ировалија, која чини, даје не само образовапе неиотиуно, него квари и оно што је стечено. Ништа не може бити ваљано, што није свестрано једно с другим свезано. Друго. „Не васпитава ее само дух ни само тело, него човек; а он се не може раздвојпти на дух и па тело, на се не може једно без другога ни образовати." (Монтењ). Да је здравље и телесни ризвитак први и најмоћнији уСлов за сваки духовни напредак. у то данас нико не може ни сумњатп; јер она Јувеналова изрека (тепз запа т сотроге вапо) „само у здравом телу и душа је здрава", коју је Л.оке као васпитни идеал унео у педагогику, данас је већ постала један од најважнијих принципа, према коме се цедо образовање удешава. Али, ни дух иа ни тело пе могу се развијати речима, него радом и ни чим другим. Сем тога, како за телесни тако и за духовни развптак потребна је извесна промена у нанрезању телесних и духовних снага; нотребна је, дакле, иромена-између телесноги духовног радова. Међу тпм, кад се ми ограничимо само на духовни рад, онда