Просветни гласник

269

се о тој променп пе може ни говоритн, и онда значи, да ми не испуњавамо најважнијп услов за цедо образовање. Овај недостатак не може се никако поиунитп са 2 — 3 часа данашњих тедесних веџбања у основној шкодп, па ни у гимназији, Ту долази ручни рад као најприроднпје средство, помоћу кога се доводе у равнотежу чисто духоваа напрезања са телесним, а који поред тога има п вр.ш ведике васиитне вредности у сваком погледу, као што ћемо то доцније видетп. Па п оне човекове особине, које на ирви поглед изгледају као резултат чисто духовног развитка — посматрање, логичко мишљење, одлучна воља и сталан карактер зависе колнко од духовног толико и од телесног веџбања. „ Ја често при читању књига" вели Монтењ „надазим да моји учитељи сматрају многе човекове особине као илод душевне чврсгоће и јачине, док, међу тим све те особине много више зависе од дебљине коже и чврстине косгију." Телесни је рад н веџбање у исто време и духовни. Из тога нам је јаспо, каку и колику важност има у овом иогледу ручни рад у основној школи. Треће. Стубовн данашње наставе, то су она два велика дидактичка принцииа: сам>радња и очигледност. Где нпје настава на овим принцииима удешена, ту ће и сваки васпитни и поучни рад наставников остати без икака унлива. И у дапашње време ми кажемо, да праве наставе н васнитања не може бити без очигледности и саморадње, Свакп рад насгавииков, који није очигледан и који пе развија код ученнка саморадњу, није настава, а још мање васпптање. Међу тпм, ако се ми ограннчимо само иа саморадњу у речима и мислима, и само у томе правцу веџбамо п усавршавамо ученике, онда .је то сувише једнострано , сем тога што нп оно прво није могуће нотпуно постићи без свезе са чистсј техиичком или физичком саморадњом. Па ми и нећемо да васннтамо само таке људе, који ће умети мислити. а ништа радити, него баш ово друго и јесте иоследња цсљ свега образовањс, иа н целог мишљења. А кад је рад последња цељ, коју ми образовањем хоћемо да постигнемо, онда друкчије не може ни бити, него се морају ученици У томе веџбати и упућивати; јер рад се само радом учи, другог средства ни пута нема.

Не буде ли саморадње у овоме смпслу, онда ми развијамо само саморадњу језика и можда мало мишљења, а нн иало ону снагу, која треба све стечене тековине да преобратп у исгипски рад. -Тер, као што вели Фребел, „наставп није задатак да код детета развија само снаге за аримање, него оно друго, што је још важније, да потпомаже развитак оних снага, номоћу којих ће се дете оспособити, да примљено може реародуковати, иредставити и да може цело знање у рад иретворити.* Таку саморадњу Фребел је применио у Дечијим Забавиштима („баштама' 1 ) и ту се тек може видети она огромна и несравњено велика разлика између саморадње без ручних радова, н опе саморадње, која је изведена у свези са ручним радом. Што се тиче очигледности, ту је и на ирви поглед са свим јасио, да је за свакога оно очигледније, што он својом руком оиниа, преради, склопи, расклопи н направи, него оно што му се готово нред очи нзнесе. У првом су случају и дух и рука активни, и због тога утисци вернији и трајнији , а у другом дух може бити у неколико активан,(али никако у оиој мерн као у нрвом случају) а може и не бити ; док, међу тим, рука је са свим насивна, и за то добијени утисак слабији и лабавији у сећању. Очигледносг, дакле, у свези са ручним радом активна је, и за то боља у сваком ногледу; а очигледиост без ручног рада иасивна је, и за то слабнја п невернпја. Оваку активну очпгледност и Русо захтева: „чула нас уче, да познамо употребу наше снаге, односе нашега тела ирема околиим нредметнма и уиотребу оних наших алатака (сирава), које нам је ирирода дала. Наши први учитељи ФилосоФије, то су наше руке. очи и ноге. Ставе ли се књиге на место овога, онда не учимо да распознајемо, него само да се туђнм знањем служимо; онда нас уче много да верујемо, а никад и ништа да знамо. Да би смо научнли да мислимо, морамо наше чланове тела, чула и органе велгбати, који су сираве нашег разума, " Четврто. Па ни морално образовање, не може се ни замислити без рада. Нама п нпје задатак, да сиремамо моралне беседнике него моралне раднике. Снремити некога, да уме оценити шта је добро а шта рђаво, то још никако не значн, да је он сиремљеп и да